0 просмотров
Рейтинг статьи
1 звезда2 звезды3 звезды4 звезды5 звезд
Загрузка...

Да ли је мало деце у породици грех?

Православный приход храма святителя Николая Мирликийского города Слюдянка

Официальный приходской сайт

Блуд родителей — гибель детей

В первом послании к Коринфянам апостол Павел советовал супругам воздерживаться от брачного общения во время поста: «Не уклоняйтесь друг от друга, разве только по согласию, на время, для упражнения в посте» (1 Кор. 7. 5). В церковных канонических правилах установлено воздерживаться в большие праздники и в воскресные дни (начиная с вечера предыдущего дня), потому что в эти дни духовная жизнь приносится (во всяком случае, должна приноситься) Господу.
От невоздержания родителей (особенно во время Великого поста!) дети рождаются слабые, подверженные разным болезням и отпечатлевающие на себе невоздержание родителей, – так писал в IV веке преподобный Исидор Пелусиот. Оптинский старец иеросхимонах Амвросий в одном из писем пишет: «Болезнь вашей жены по вашей же вине: или не почитали вы праздников в супружеских отношениях, или не соблюдали супружеской верности, за что и наказываетесь болезнями жены» (Собр. Писем к мирским особам; Письмо 105).
Нарушения духовных и физиологических законов, касающихся супружеской жизни (например, невоздержание в период месячных, беременности), несут за собой наказания самих нарушителей и оказывают плохое действие на их потомство.
Но более страшную участь готовят себе и своим детям прелюбодеи и блудники. Многие знают, что за грехи родителей расплачиваются их дети до четвертого поколения (Чис.14. 18; Исх. 34. 7). Вот как Писание показывает судьбу детей грешников: «Дети грешников бывают дети отвратительные и общаются с нечестивыми (не на своих ли детей мы сетуем, что они связались «с улицей» и стали шастать по подвалам?). Наследие детей грешников погибнет, и вместе с племенем их будет распространяться бесславие. Нечестивого отца будут укорять дети, потому что за него они терпят бесславие (и дети это чувствуют подсознательно). Горе вам, люди нечестивые, которые оставили закон Бога Всевышнего! Когда вы рождаетесь, то рождаетесь на проклятие; и когда умираете, то получаете в удел свой проклятие. Всё, что из земли, возвратится в землю: так нечестивые – от проклятия в погибель. Плач людей бывает о телах их, но грешников и имя недоброе изгладится» (Сир. 41. 8-14).
Сейчас много говорят о наркомании. И, вероятно, никогда уже не перестанут говорить, также как и не найдут её социальных причин и методов лечения. Ибо причины и лечение – в духовной жизни людей. Наркологическая статистика выявила очевидную закономерность: наркоманами становятся дети, родители которых:

1. Делали аборты.
2. Участвовали в разрушении церквей и монастырей.
3. Поражены пороками блуда и содомии.
4. Будучи педагогами, воспитывали детей в атеизме.
5. Будучи медработниками, делали аборты и применяли методы против деторождения.
6. Будучи работниками СМИ, проводили пропаганду против деторождения.
7. Не любили своих детей.
8. Пьют, воруют.

Но из всех грехов, тяжелее ложащихся «родовым проклятием» на потомков, является грех блудодеяния: «Дети прелюбодеев будут несовершенны, и семя беззаконного ложа исчезнет. Если и будут они долгожизненны, но будут почитаться за ничто, и поздняя старость их будет без почета. А если скоро умрут, не будут иметь надежды и утешения в день суда; ибо ужасен конец неправедного рода» (Прем. 3. 16-19). И далее Соломон объясняет почему: «Ибо дети, рождённые от беззаконных сожитий, суть свидетели разврата против родителей при допросе их» (Прем. 4. 6).
«Дом блудницы ведёт к смерти, и стези её – к мертвецам; никто из вошедших к ней не возвращается и не вступает на путь жизни» (Притч. 2. 18-19). Святые отцы определили грех блуда третьим по тяжести после человекоубийства и отречения от Христа. Причём человека, совершившего блуд, они назвали не просто согрешившим, а совершившим падение. Вот как показывает это различение Илия Критский: «Кто каким путём совратился, тем опять и возвращается. Например, если кто руками похищал собственность ближнего, то руками может своё имение раздать нищим. Также бывает и в других согрешениях. Но согрешивший против целомудрия возвращается не тем путем, которым пал, но другим, то есть плачем, постом и стенанием. Посему грех блудный и называется собственно падением» (Лествица, с.134 М., Сретенский монастырь, 2002).
Не будем забывать, что и помыслы блудные есть грех (Мф. 5. 27-28). Так преподобный Евфимий Великий заметил блудного беса в одном из братьев лавры и запретил ему именем Господа. Брат тотчас упал на землю, испуская пену и беснуясь. Когда подошла к этому месту братия, преподобный сказал им: – Видите ли брата сего, свято жившего от юности и доселе в чистоте тела своего? Ныне же, ослабев немного, с вожделением помышлял о плотской сладости, услаждался теми скверными мыслями, и вот отдан бесу… Вразумимся же мы несчастием его, и да знает каждый, что если кто и не прикасается к чужому телу, а любодействует умом, принимая скверные мысли, удерживая их, соизволяя им и услаждаясь ими, – тот есть блудник, и бес обладает им. А теперь помолимся о нашем брате…
Преподобный авва Дорофей в книге «Душеполезные поучения» показывает, почему блуд является тяжёлым грехом: преподобный Илларион изгнал из одной девицы беса и спросил этого беса почему он не возвратился к тому юноше, который колдовством послал его в эту девицу. И бес ответил: – В этом юноше уже живет мой товарищ, любострастный бес блудный. А как известно из учения святых отцов, слабые бесы замещаются в человеке более сильными.
Почему же Господь так жестоко наказывает за этот грех? Ответ даёт пророк Осия: «Дела их не допускают их обратиться к Богу своему, ибо дух блуда внутри них, и Господа они не познали… Господу они изменили, потому что родили чужих детей» (Ос. 5. 7). Так же сурово Бог наказывает и отцов, которые «предались постыдному, и сами стали мерзкими, как те, которых возлюбили… А хотя бы они и воспитали детей своих, отниму их, ибо горе им, когда удалюсь от них!» (Ос. 9. 10-12).
«Разве не знаете, что тела ваши суть члены Христовы? Итак отниму ли члены у Христа, чтобы сделать их членами блудницы? Да не будет! Или не знаете, что совокупляющийся с блудницею становится одно тело с нею? ибо сказано: два будут одна плоть» (1 Кор. 6. 15-16).
Иногда я слышу: – Вот ведь Бог какой немилосердный. почему же Он нас не простит? Но неужели не виден в таком «мнении» просто неприкрытый эгоизм, огромное себялюбие, а не боголюбие? На что я отвечаю: – а что вы сделали для того, чтобы Бог не удалился от вас?
И не по причине ли умножившегося в последние годы блудодеяния так резко возросло число детей олигофренов и просто бесталанных? Полагаю, что данная тема ещё ждет своего исследования, но по собственным жизненным наблюдениям могу отметить ту закономерность, что в так называемых «гражданских браках» и у матерей, которые детей «нагуляли», дети имеют трудную и печальную судьбу.
Повсеместно растёт число внебрачных детей. В Пермской области в 2002 году таких малышей – 46 процентов от общего числа новорождённых [Деловое Прикамье, 1.04.2003], в 2005 году только матерей-одиночек было 20 процентов от общего числа семей, плюс 18 процентов семей по установленному отцовству.
Препятствующих женитьбе без веских на то оснований, слово Божие поставляет в число людей особенно грешных (1 Тим. 4. 3). Холостая жизнь будет особо распространена перед кончиной мира, из чего уже видно демонское к этому старание.
Может, сделаем правильные выводы для себя и для тех, кто нам дорог, чтобы не случилось так, что Бог сбережёт для детей наших – несчастья наши? (Иов. 21. 19). А исполнились бы слова мудрого Соломона: «Венец стариков – сыновья сыновей, и слава детей – родители их» (Притч. 17. 6).

Да ли је лако бити „особа без деце“ у Русији?

„Шта није у реду с тобом? Тако је лепо имати бебу! Зар не желиш да будеш мајка?“

Ова и слична питања постављена младој жени без деце у западним земљама могу бити само табу, а у Русији су тако обична и честа.

„По питању разлике између полова, ја сам безосећајни социјал-дарвиниста. Ја признајем да су деца велико ограничење у образовању и каријери, и ја се не противим тој чињеници. Онај ко може себи да дозволи децу, тај их има, ко не може – нема их. Живот је неправедан, тако је“, пише Асја Казанцева, популарна новинарка и блогер, поводом рекламе ланца супермаркета „Перекрјосток“.

„Моја је мама позната“, каже дечији глас у овој реклами. „Сви знају моју маму и осмехују јој се“.

„Одлучила сам да радим у ‘Перекрјостку’ јер се налази одмах поред мог дома, радим четири сата дневно и проводим више времена са својом ћерком“, наставља женски глас.

„А могла је да упише факултет. да постане новинар у области науке. да објави књигу. да докторира на Оксфорду. Али уместо тога, родила је дете и ради на каси четири сата дневно у ‘Перекрјостку’“, пише Казанцева. „И на овом месту ме обузме страх!“

„Несвесна кривица“

Русија има 147 милиона становника, док Сједињене Државае 325. Не рађати децу у огромној земљи релативно мале популације је скоро криминал у очима власти. Тако се појавио и „матерински капитал“, као мотивација за треће дете у породици.

Председник Владимир Путин је у августу најавио да ће мајке које буду рађале више од петоро деце моћи да се пензионишу у 50. години живота. И да уживају у пензији са толико деце и унука. Тренутно се у Русији жене пензионишу у 55. години, а власти планирају да старосну границу подигну до 60 година.

Пост Казанцеве на Фејсбуку је подигао велику прашину на друштвеним мрежама, и већина коментара су у њену подршку.

„То је демонстрација ‘несвесне кривице’“, пише корисник Денис Нивиков. „Ја немам децу и не зато што их не желим, већ збор каријере!“

Друштвени изгнаници или борци против система?

Научници Универзитета у Астрахању су 2015. године објавили резултате својих истраживања „childfree“ живота у Русији и дошли до закључка да, поред мотивација које су заједничке за цео свет, Руси имају и своје специфичне разлоге да не постану родитељи.

„Дошли смо до нежељених закључака. Они који су одлучили да не постану родитељи често се погрешно представљају као специјална, квалитетнија група људи. Идеолози живота без деце у Русији су ипак у мањини, и једноставно изоловани од осталог руског друштва.“

Читать еще:  Священный Синод РПЦ соберется на последнее в этом году заседание

Али неки Руси који гласно говоре о свом избору да проживе живот без деце ипак имају велики утицај на друштво. Манекенка Рита Нестерец (29), веган и присталица сирове хране отворено и често говори о томе зашто није постала мајка.

„Волим децу, али никада нисам желела да их сама имам. Нисам знала зашто је то тако, али сад могу да објасним“, каже Нестерец, додајући да су деца део система.

„Рађаш се, мораш да прођеш кроз образовни систем, да нађеш посао, да родиш дете и да даш сву своју енергију да би га одгајила“, објашњава Рита.

„Већ више од 20 година не једем месо. Људи су прво негативно реаговали на то, али све се мења. Живимо у друштву које врши притисак на оне који осећају или размишљају другачије.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Подешавања / Settings

  • Почетна
    • Ударна вест
    • Вести дана
    • Актуелно
    • Видео
  • Србија
    • Политика
    • Друштво
    • Економија
    • Култура
    • Занимљивости
  • Свет
    • Словени
    • Регион
  • Православље
  • Мишљење
    • Анализе
    • Интервјуи
  • Спорт
  • Историја
    • Српска историја
    • Страдалник
    • Светска историја
  • Почетна
  • ДРУШТВО
  • Радно васпитање деце у породици
  • ДРУШТВОМишљењеСтав

Радно васпитање деце у породици

РЕКЛАМЕ *

Када изговоримо реч – породица, асоцијације могу бити поприлично разнолике. Међутим, некако, већина нас помисли, поред свега и пре свега на васпитање, децу, сигурност…

Васпитање. Примећујем колико лако изговарамо ту реч, а толику тежину поседује, кроз бројне аспекте! Свеукупност васпитања, Владика Николај Велимировић објашњава овако: „Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво“. Ако се ослонимо на ову мудро изговорену реченицу, онда васпитање мора бити стварање, тј. „градња“ човека за сложен живот у заједници са другим људима.

Шта је оно, што одрасли треба да развију код деце, како би она постала темељем чврстог друштва? Поред уљудности, искрености, праведности, на ред долази рад и марљивост. Рад је основ, стуб живота, стварања и перманентног одржања људи! У прилог томе потребно је озбиљно приступити радном васпитању, још од најранијих дана развоја детета.

Чим нови живот наступи, сазнања о свету новорођенче почиње стицати у самој породици. Дакле, шта може зауставити „ветар“, који дува на свим пољима нашег друштва и дрма основе, свега што је ваљано? То је засигурно, чврста породица, са добром потпором, насталом радним васпитањем.

Живот нас усмерава на компликоване и тешке ситуације, а свакако и на оне, које нам причињавају задовољство. На самом почетку развоја личности, оно што посве малом детету (од годину или две), причињава срећу је потреба за самосталним обављањем неких њему знаних активности. Тако све и почиње. Почињу детињи пориви за самосталношћу и исконске жеље за потврђивањем умећа, својственим човеку. Бринемо ли ми о томе, на који начин да такве потребе развијамо и употпуњавамо или се упињемо, већ на том почетку, да урадимо све уместо деце? Оправдања, да су у том периоду наша чеда исувише мала да обаве неки послић сама, постају нам осуда, коју ни не примећујемо, не видимо да смо угрозили прво исконско хтење да дете по природи постаје мислено, радно и биће које ће доприносити заједници.

Правилно припремање за самосталан живот и рад, подразумева и давање личног примера од стране родитеља! Да, делује тако подразумевано и јасно, но међутим… У току развоја друштва и цивилизације уопште, десило се следеће: хлеб дете ујутру види у некој кеси – некако је већ доспео у кућу, млеко је у неком паковању, увече вечеру неко доноси, играчке су добијене на поклон, ту су цртани филмови и игрице, јер су родитељи уморни да читају деци, остао је неки неред, па ће се завршити сутра – нема се воље… Све ово деца прихватају као саставни део живота, али они и не знају да немају прилику гледати процесе прављења било чега: хране, играчака…Самим тим не могу довољно поштовати продукте туђег залагања, а могу наћи оправдање за своју улењеност, немајући у самој породици пример, да се барем понекад нешто самостално ствара. Због темпа живота, много тога је заборављено.

Хајде да нађемо „излаз“ из зачараног круга на начин, који нам је у оваквим условима живота доступан. Истина, морамо се помучити, како бисмо озбиљно приступили гајењу навика о постојању и могућности човека, као разумног бића, коме је дата способност креирања. Иако делује чудесно и недостижно, није тако тешко. Дакле, најпре можемо да покушамо да се вратимо потребама детета, пратећи његове исконске развојне радње и покушаје, па му само помоћи да развије радне навике. Задатак је, уствари да ослушкујемо децу, природу и у породичне домове вратимо мало заједништва кроз рад.

Покушајмо свему приступити разумљивим речима и стрпљењем, кроз једноставне радње, које су деци могуће и тако им обликујмо радне навике. Како? Није много компликовано, јер је породица сама по себи сложена структура у којој увек можемо наћи задатак за сваког члана. Подсећам још једном, немојмо уместо деце обављати оно што они, заправо могу. Ако дете нешто поломи или направи неред, потребно је обавезати га да само покупи, очисти или сложи, оно што је због детињег немара изгубило форму. Затим, деци треба давати свакодневне рутинске обавезе, као што су слагање својих ствари, намештање кревета, изношење смећа, брига о некој животињи… Наравно, у почетку ћемо их упућивати и подсећати, само морамо бити доследни, како би одређене активности постале њихова рутина. Добро је најмлађим члановима допустити да имају паралелну активност са одраслима и на тај начин помажу кроз игру (ако родитељ прави тесто, дете може обликовати глину…). Важно је да дете зна, да после било каквог рада среди радно место, на коме је имало активност (скупљање играчака по завршеној игри, склањање судова после јела, чишћење радног стола после писања задатака…). Код свега поменутог родитељи морају бити смирени, уљудни и доследни, да деца не би осетила, како уствари није важно иако нису урадили, оно што су се са родитељима договорили. Веома је битно подстицати најмлађе у тачности и истрајности, да било који посао уради комплетно и до краја. Међутим, дешава се да дете за неки задатак, нема довољно умешности, е тада ми прискачемо у помоћ, показујући примером, да је и заједнички рад веома користан и пожељан.

Постоје тренутци када сви у породици могу бити окупљени око истог задатка, проблема или ситуације. Тада тако треба и да учинимо, ако је могуће да се заједнички бавимо проблемом (скупљање лишћа у дворишту, уређивање стана после кречења…), онда је набоље да се цела породица окупи и формира код млађих осећај снаге заједништва у раду.

Једна од најважнијих подстицајних активности је брига о другом члану породице. Упутимо децу да посматрају када је неко уморан, прискоче у помоћ, када виде да је други члан породице заокупљен тешким послом, нека понуде своје залагање. Дешава се да се неки укућанин разболи. Тада треба код деце развијати потребу да болеснику угоде на начин, који му одговара и који је у том тренутку неопходан. Деца су способна бринути о некоме ко је слаб у одређеном тренутку. Док проводе време са чланом породице, који болује, веома добро могу развити саосећање према датом стању и осећати се важним, јер помажу (поново битна карактеристика развијања љубави према раду).

Претпоставимо да можемо бити упорни и стрпљиви и сваку радњу уобличавати, тражити јој практичност и смисао, а оно што је најважније укључити децу у рад, пратити шта могу и обавезно по завршеном задатку коментарисати, хвалити и придавати важност њиховом учинку, како би се „родило“ задовољство због обављеног посла. У човековој је природи радост због постигнутог успеха, мотивисаност да се тај добар осећај понови и пружи вољу. Зато немојмо ускраћивати те дивне радости онима, који тек сазнају животне тајне, тако што радимо уместо њих, за њих и ван њиховог видокруга. Врло је важно знати да, срећно детињство не значи – празно детињство!

Биљана Миленковић, професор разредне наставе

Насиље у породици: „Ако вас муж удари, напустићете га, али шта ћете ако вас удара дете»

Већина родитеља не мора да брине о томе да ли ће их напасти насилно дете, али ако би се то догодило, нашли би се у дилеми.

Не могу једноставно да напусте дете, а можда би се плашили негативних последица које би могле да настану за њихово дете, ако би тражили помоћ.

Истраживања показују да је овај проблем често сакривен, као и да је много учесталији него што можемо да претпоставимо.

Прошлог лета, десетогодишњи Ејдан одлучио је да ће да убије породичног пса.

Намамио ју је иза кауча кобасицом, а затим јој ставио руке преко њушке и око врата.

„Најлуђе је то што он заправо пса и мене воли највише од свих», каже Ејданова мајка Хејзел.

„Али на нас две усмерава своје насилно понашање, а понекад повреди њу да би изазвао моју реакцију.»

  • Докле ће батине бити васпитна мера у Србији
  • Батина (ни)је из раја изашла
  • Како свађе родитеља утичу на децу

Ејдан друге шутира и удара рукама, а раније их је и гризао.

Говори Хејзел да је мрзи и да жели да она умре, да ће набавити пиштољ и њим је убити.

Покушао је да је гурне низ степенице, а сада када је открио где су јој „мртве тачке» (Хејзел има ослабљен вид), баца на њу ствари које она не може да види на време.

Недавно је на њу бацио чајник, који срећом није био управо коришћен, али Ејдан није знао да је хладан када га је подигао и лансирао ка њој.

„То личи на понашање злостављача и силеџије», каже Хејзел.

„Осећам се као да сам у односу у ком постоји насиље у породици.

„Мужа бисте оставили први пут када вас удари, али са дететом то неће урадити, зар не? Зато што сте ви и дететов заштитник, а не само његова жртва.»

Сви ножеви у кући су закључани изван Ејдановог домашаја, након што се једном наоружао ножевима из ладице са прибором за јело и кренуо на једног од осталих чланова породице.

Упркос томе, Ејдан сада употребљава било шта оштро — маказе, чак и сецкалицу за нокте.

„Све доводи до насиља», каже Хејзел.

„Насиље га привлачи и у свакој ситуацији примећује насиље.

„Не можемо чак ни обичне програме за децу да гледамо, јер ако у њима има чак и најмање насиља, он ће да га понавља и понавља и понавља.»

Ејдан је имао четири године када су га Хејзел и њен муж усвојили.

Одмах им је било јасно да су његове потребе много комплексније него што су очекивали на основу података које су добили.

Читать еще:  Несем ли мы ответственность за грехи предков?

„Од првог дана смо знали да постоје озбиљни проблеми», каже Хејзел.

„Али тада смо размишљали о томе да је Ејдан у веома непознатом окружењу, да боравак у хранитељској породици за њега није био здраво искуство. хтели смо да видимо како ће нам ићи.»

Али ствари нису ишле добро.

Од самог почетка, Ејдан их је ударао, вукао их за косу и пљувао.

Хејзел и њен муж су се надали да ће стање са насиљем можда да се поправи с временом, али се напротив само погоршало.

Васпитачица у специјализованом одељку Ејдановог обданишта два пута је због њега завршила у болници, а да Ејдан још није напунио ни пет година.

Првог пута ју је шутнуо посред лица кад се сагнула да подигне нешто што је он бесно бацио на под.

Запослени у обданишту прошли су посебне обуке да би научили како да безбедно ухвате и држе Ејдана када постане насилан.

  • Џени је у глави створила 2.500 личности да би преживела очев терор
  • Шта радити ако дете претрпи сексуално злостављање
  • Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе
  • Слање у ћошак није штетно за децу

Сећа се прве ситуације када је видела Ејдана после једног таквог „продуженог држања», које је трајало и до 50 минута.

„Седео је на малом каучу у учионици, скинут у поткошуљу јер је био ознојен.

„Поред њега је била васпитачица, а он се само тресао и дрхтао је. Било је грозно», каже Хејзел.

„Села сам на кауч а он се само склупчао на мом колену, у феталном положају. То је било веома узнемирујуће.»

Када се данас тога сећа, Хејзел се пита да ли је требало да дозволи особљу обданишта да на тај начин спутавају Ејдана, иако није сигурна како би другачијe могли да га обуздају.

„То је сигурно било трауматично за њега, али знам колико је био насилан», каже.

„Видела сам да су васпитачице пуне модрица, не знам како би другачије могле себе да заштите.»

У обданишту су потом направили собу са тапацираним зидовима, мекано и безбедно место на ком је Ејдан могао да борави када би постао опасан по себе и друге.

„Али сваки дан је ишао у ту собу», каже Хејзел.

„И постајао је толико љут, да је чак трипут поломио ојачано стакло на вратима.»

Тада су из обданишта обавестили Хејзел да више не могу да се носе са њеним сином.

Истраживачи на Универзитету Оксфорд су 2010. године извршили прву анализу података из полиције о насиљу деце према родитељима.

Утврдили су да је у Лондону током 12 месеци забележено 1.900 напада.

Професорка криминологије Рејчел Кондри, која је руководила пројектом, процењује да у Великој Британији има више десетина хиљада случајева годишње, од којих већина није забележена.

„Ради се о врло скривеном проблему, јер велики број родитеља не мисле да могу то да пријаве полицији, или не добију никакву помоћ, или не пронађу праве службе», каже Кондри.

Родитељи јој често кажу да су трпели године насиља пре него што су пријавили своју децу, као и да су то учинили само када су заиста били у страху.

„Сасвим оправдано се веома брину због евентуалне дететове кривичне одговорности, као и због њених потенцијалних последица», каже.

„Пошто о томе нико не говори, мислите да сте можда ви једина особа којој се то дешава.»

  • Зашто неке мајке не причају о деци на послу
  • Зашто очеви у Србији проводе само 11 минута дневно са децом
  • Да ли бисте допустили гладном детету да шест сати отвара конзерву хране

Пре студије којом је руководила Кондри, истраживања насиља деце над родитељима једва да су рађена.

Штавише, свест о постојању таквог насиља била је слабо присутна.

„Ни на каквом званичном вебсајту, ни у каквим владиним смерницама се то није спомињало», каже Кондри.

„Са друге стране, када бих разговарала са људима који су у најразличитијим областима радили са децом и породицама, причали су ми како стално наилазе на такве случајеве.

„Та тишина ми је била врло занимљива.»

Породице некад чак ни са пријатељима неће да поделе шта се догађа.

„У таквим случајевима постоји страшан стид», каже Хелен Боник, некадашња социјална радница која је написала књигу о насиљу деце над родитељима.

„Ваша улога као родитеља је да подигнете своје дете тако да постане одговоран члан друштва и срдачно и брижно људско биће.

„Ако то крене скроз наопако, људи се осећају као да су подбацили и заиста не желе да разговарају о томе.

„А пошто о томе нико не говори, мислите да сте можда ви једина особа којој се дешава.»

Као и насиље у породици и партнерско насиље, насиље деце према родитељима дешава се људима из најразличитијих миљеа, богатима и сиромашнима, а било би погрешно претпоставити да се догађа само у случајевима деце под старатељством.

Заправо, Мишел Џон из добротворне организације Подршка развоју родитељског образовања, која се бави насиљем деце над родитељима, каже да њена организација помаже већем броју биолошких породица, него усвојитељских породица.

Као и у Хејзелиној породици, мајке су најчешћа мета насиља.

„Највероватније жртве свих врста насиља у породици, а то је случај и са овом врстом, управо су жене», каже Рејчел Кондри.

„Иако се дешава и очевима, насиље синова према мајкама представља најчешћи облик.»

7 смертных грехов, или Сколько страстей могут нас погубить на самом деле

Приблизительное время чтения: 9 мин.

Вопреки распространенному мнению, выражение «семь смертных грехов» отнюдь не указывает на некие семь поступков, которые бы являлись самыми тяжелыми грехами. В действительности список таких поступков может быть намного длиннее. А число «семь» указывает здесь лишь на условное объединение этих грехов в семь основных групп.

У православных христиан идет Великий пост — время сугубого покаяния. Мы предлагаем нашим читателям пройти его с «Фомой». Покаяние — это путь человека к Богу. Но что Церковь понимает под покаянием? Можно ли ему научиться? Что говорится в Библия о покаянии? Для чего нужно таинство исповеди? Как к нему подготовиться? Мы собрали ответы на эти и многие другие вопросы. Добавили личные история покаяния святых и наших современников. Каждый день на foma.ru вас ждет очередной материал. Надеемся, наш проект поможет вам чаще вспоминать о главной цели Великого поста — подготовить свое сердце к встрече с Воскресшим Спасителем. Все материалы о покаянии вы можете посмотреть здесь.

Впервые такую классификацию предложил святитель Григорий Великий в 590 году. Хотя наряду с ней в Церкви всегда существовала и другая классификация, насчитывающая не семь, а восемь основных греховных страстей. Страстью называется навык души, который сформировался в ней от многократного повторения одних и тех же грехов и стал как бы природным ее качеством — так, что человек не может избавиться от страсти даже когда поймет, что она приносит ему уже не удовольствие, а мучение. Собственно, слово «страсть» в церковнославянском языке как раз и означает — страдание.

Св. Феофан Затворник пишет об отличии смертного греха от менее тяжкого: «Смертный грех есть тот, который отнимает у человека нравственно-христианскую жизнь его. Если нам известно, в чем нравственная жизнь, то определение смертного греха не трудно. Жизнь христианская есть ревность и сила пребывать в общении с Богом исполнением Его святого закона. Потому всякий грех, который погашает ревность, отнимает силу и расслабляет, отдаляет от Бога и лишает Его благодати, так что человек после него не может воззреть на Бога, а чувствует себя отделенным от Него; всякий такой грех есть грех смертный. …Такой грех лишает человека благодати, полученной в крещении, отнимает Царство Небесное и отдает суду. И это все утверждается в час греха, хотя не совершается видимо. Такого рода грехи изменяют все направление деятельности человека и самое его состояние и сердце, образуют как бы новый источник в нравственной жизни; почему иные определяют, что смертный грех есть тот, который изменяет центр деятельности человеческой».

Смертными эти грехи называются потому, что отпадение человеческой души от Бога — это смерть души. Без благодатной связи со своим Создателем душа мертвеет, становится неспособной к переживанию духовной радости ни в земной жизни человека, ни в посмертном своем существовании.

И не так уж важно, на сколько категорий подразделяются эти грехи — на семь или на восемь. Гораздо важнее помнить о той страшной опасности, которую таит в себе любой такой грех, и всячески стараться избегать этих смертоносных ловушек. А еще — знать, что даже для согрешивших таким грехом остается возможность спасения. Святитель Игнатий (Брянчанинов) говорит: «Впадший в смертный грех да не впадает в отчаяние! Да прибегает к врачевству покаяния, к которому призывается до последней минуты его жизни Спасителем, возвестившим во Святом Евангелии: верующий в Меня, если и умрет, оживет (Ин 11:25). Но бедственно пребывать в смертном грехе, бедственно — когда смертный грех обратится в навык!»

А преподобный Исаак Сирин сказал еще определеннее: «Нет греха непростительного, кроме греха нераскаянного».

Семь смертных грехов

1. Гордость

«Началом гордыни бывает обычно презрение. Тот, кто презирает и считает за ничто других — одних считает бедными, других людьми низкого происхождения, третьих невеждами, вследствие такого презрения доходит до того, что почитает себя одного мудрым, благоразумным, богатым, благородным и сильным.

…Как узнается гордый и чем исцеляется? Узнается потому, что домогается предпочтения. А исцеляется, если будет верить суду Сказавшего: Бог гордым противится, а смиренным дает благодать (Иак 4:6). Впрочем, надо знать, что, хотя убоится суда, произнесенного за гордость, однако не может исцелиться от этой страсти, если не оставит всех помышлений о своей предпочтительности».

Свт. Василий Великий

Гордость — самодовольное упоение собственными достоинствами, подлинными или мнимыми. Овладев человеком, она отсекает его сначала от людей малознакомых, потом — от родных и друзей. И наконец — от самого Бога. Никто не нужен гордому, даже восторг окружающих его не интересует, и лишь в себе самом он видит источник собственного счастья. Но как любой грех, гордость не приносит подлинной радости. Внутреннее противостояние всему и вся иссушает душу гордого человека, самодовольство, словно короста, покрывает ее грубым панцирем, под которым она мертвеет и становится неспособной к любви, дружбе и даже к простому искреннему общению.

2. Зависть

«Зависть есть печаль из-за благополучия ближнего, которая ищет не добра для себя, а зла для ближнего. Завистливый хотел бы видеть славного бесчестным, богатого — убогим, счастливого — несчастным. Вот цель зависти — видеть, как завидуемый из счастья впадает в бедствие».

Святитель Илья Минятий

Такое расположение человеческого сердца становится стартовой площадкой для самых страшных преступлений. А также бесчисленного множества больших и мелких пакостей, которые люди творят только ради того, чтобы другому человеку стало плохо или хотя бы перестало быть хорошо.

Но даже если и не вырвется этот зверь наружу в виде преступления или конкретного поступка, то разве легче от этого будет самому завистнику? Ведь, в конце концов, таким страшным мироощущением он просто преждевременно загонит в себя в могилу, но даже смерть не прекратит его страданий. Потому что после смерти зависть будет терзать его душу с еще большей силой, но уже без малейшей надежды на ее утоление.

Читать еще:  Буддистский лама отказался возглавить общину из-за женитьбы

3. Чревоугодие

«Чревоугодие разделяется на три вида: один вид побуждает принимать пищу раньше определенного часа; другой любит только пресыщаться, какой бы то ни было пищей; третий хочет лакомой пищи. Против этого христианин должен иметь троякую осторожность: ожидать определенного времени для принятия пищи; не пресыщаться; довольствоваться всякой самой скромной пищей».

Преподобный Иоанн Кассиан Римлянин

Чревоугодие — рабство собственному желудку. Оно может проявлять себя не только в безумном обжорстве за праздничным столом, но и в кулинарной разборчивости, в тонком различении оттенков вкуса, в предпочтении изысканных блюд простой пище. С точки зрения культуры между грубым обжорой и утонченным гурманом — пропасть. Но оба они — рабы своего пищевого поведения. И для того, и для другого еда перестала быть средством поддержания жизни тела, превратившись в вожделенную цель жизни души.

4. Блуд

«…сознание все более и более наполняется картинами сладострастия, грязными, жгучими и соблазнительными.

Сила и ядовитый чад этих образов, чарующих и позорных, таковы, что вытесняют из души все возвышенные мысли и желания, которые увлекали (молодого человека) раньше. Нередко бывает, что человек не в состоянии думать более ни о чем другом: им всецело владеет демон страсти. На каждую женщину он не может смотреть иначе, как на самку. Мысли одна другой грязнее ползут в его отуманенном мозгу, а в сердце одно желание — удовлетворить свою похоть. Это уже состояние животного или, вернее, хуже животного, потому что животные не доходят до того разврата, до которого доходит человек».

Священномученик Василий Кинешемский

Грех блуда включает в себя все проявления половой активности человека вопреки естественному способу их осуществления в браке. Беспорядочная половая жизнь, супружеские измены, всевозможные извращения — все это различные виды проявления блудной страсти в человеке. Но хотя это и телесная страсть, истоки ее лежат в сфере ума и воображения. Поэтому к блуду Церковь относит и непристойные мечтания, просмотр порнографических и эротических материалов, рассказ и слушание похабных анекдотов и шуток — все то, что способно возбудить в человеке фантазии на сексуальную тему, из которых потом вырастают и телесные грехи блуда.

5. Гнев

«Посмотри на гнев, какие знаки своего мучительства он оставляет. Смотри, что человек делает в гневе: как негодует и шумит, клянет и ругает сам себя, терзает и бьет, ударяет по голове и лицу своему, и весь трясется, как в лихорадке, словом, он похож на бесноватого. Если внешний вид его так неприятен, что же делается в его бедной душе? …Видишь какой страшный яд скрыт в душе, и как горько он мучит человека! Его жестокие и тлетворные проявления говорят о нем».

Святитель Тихон Задонский

Человек в гневе страшен. А между тем гнев — естественное свойство человеческой души, вложенное в нее Богом для отвержения всего греховного и неподобающего. Этот полезный гнев был извращен в человеке грехом и превратился в гнев на ближних людей порой по самым ничтожным поводам. Обиды другим людям, ругань, оскорбления, крики, драки, убийства — все это дела неправедного гнева.

6. Алчность (корыстолюбие)

«Корысть есть ненасытимое желание иметь, или искание и стяжание вещей под видом пользы, затем только, чтобы сказать об них: мои. Предметов этой страсти множество: дом со всеми его частями, поля, слуги, а главное — деньги, потому что ими можно всё доставать».

Святитель Феофан Затворник

Иногда считают, что этим духовным недугом могут страдать исключительно богатые люди, уже обладающие богатством и стремящиеся его преумножить. Однако и человек среднего достатка, и малоимущий, и совершенно нищий — все подвержены этой страсти, поскольку заключается она не в обладании вещами, материальными благами и богатством, а — в болезненном, непреодолимом желании ими обладать.

7. Уныние (лень)

«Уныние — это продолжительное и одновременное движение яростной и вожделеющей части души. Первая неистовствует по поводу того, что находится в ее распоряжении, вторая, напротив, тоскует по тому, чего ей недостает».

Унынием принято считать общее расслабление душевных и телесных сил, соединенное с крайним пессимизмом. Но важно понимать, что уныние наступает у человека вследствие глубокой рассогласованности способностей его души, ревностности (эмоционально окрашенного стремления к действию) и воли.

В обычном состоянии воля определяет для человека цель его устремлений, а ревностность является «мотором», который позволяет двигаться к ней, преодолевая трудности. При унынии же человек направляет ревностность на свое нынешнее, далекое от поставленной цели состояние, а воля, оставшись без «двигателя», превращается в постоянный источник тоски о несбывшихся планах. Эти две силы унывающего человека вместо движения к цели как бы «тянут» его душу в разные стороны, доводя ее до полного изнеможения.

Такая рассогласованность — результат отпадения человека от Бога, трагическое следствие попытки устремить все силы своей души к земным вещам и радостям, в то время как даны они нам были для устремления к радостям небесным.

Читайте также:

В оформление использованы фрагменты мозаики алтарной части крипты базилики Нотр-Дам-де-Фурвьер, Лион, Франция, 1872-1884 г.

Карма семи поколений: как дети расплачиваются за грехи своих родителей

Нередко мы слышим фразы: «За что такое наказание дано маленькому ребенку, за чьи грехи расплачивается невинный малыш» или же «Почему дети страдают, ведь они ни в чем неповинные создания».

Мало кто понимает, что именно дети платят за грехи своих родителей. И мало кто задумывается о том, что за все, что мы сейчас совершаем, наказание понесут наши дети и внуки.

Грехи родителей

Грехи родителей переносятся на их детей. Таков духовный закон жизни. И он действует и распространяется на всех, независимо от того, верите вы в это или нет.

Этот закон гласит, что кармические последствия грехов ваших родителей будут падать на вас, ваших детей, детей ваших детей и так далее до седьмого колена.

Конечно же, карма настигнет и того, кто совершает что-то плохое. Однако, та же самая карма, к сожалению, распространяется и на его детей. Потомков человека, который совершает злые деяния, также настигнет карма .

Это значит, что согласно высшему духовному закону ваши собственные грехи также будут отражаться на ваших детях и на детях ваших детей. Таким образом, получается, что карма будто бы накапливается по семейной линии.

А поскольку у каждого есть отец и мать, накопление кармических последствий для последующих поколений нередко происходит в очень активной форме.

Кроме того, как вы уже поняли, семейная линия начинается не только с ваших родителей, но с прародителей (т.е бабушек, дедушек, прабабушек и прадедушек).

Речь идет о последствиях действий каждого человека и о той ответственности, который каждый из нас должен нести за совершенные деяния.

Вот почему нередко можно увидеть, как некоторые семьи страдают от настоящего семейного проклятия, которое распространяется на несколько поколений. Например, богатые семьи становятся все беднее и беднее, пока не достигают полного дна. Или же, в семье непременно кто-то умирает в молодом возрасте.

Такое можно наблюдать во многих семьях. Все, что требуется, чтобы вызвать плохую карму на целый род- это неправильные действия одного единственного члена семьи, человека в одном поколении. Он может привести целый род к упадку.

Карма рода

С другой стороны, один единственный человек может положить конец череде несчастий и невезений в семье. Он может искупить грехи своих предков, проживая глубокую духовную жизнь.

Когда человек живет честной, истинной и чистой жизнью, духовное благословение распространяется на 7 поколений вперед.

Следовательно, последствия поступков отражаются на 7 поколений назад и вперед и зависят от чистоты и силы духовности одного человека.

Один знаменитый медиум поведал историю о том, как еще в далеком 1995 году он провел особый обряд, с помощью которого (в соответствии с традицией американских индейцев), 4 дня и 4 ночи он связывался со своими предками и разговаривал с ними.

Предки рассказали ему, что им больно, и они нуждаются в облегчении своих страданий. Облегчение зависело от той жизни, которую проживал этот медиум в данный момент. Они также сообщили, что у предка, жившего несколько поколений назад, когда-то было ведение, что именно этот медиум спасет всю семейную линию от несчастий.

Запомните, всё, что вы делаете со своей жизнью, затронет не только лично вас, но и 7 поколений, начинающие отчет от вас. Ваши действия являются частью взаимосвязанных поступков. Рано или поздно карма обязательно настигнет вас и ваших потомков.

К сожалению, из-за недостатка знаний и неверия большинство и не подозревает о том, что их действия имеют кармические последствия для их детей и дальнейших поколений. Если бы люди были более осведомлены об этом, они, пожалуй, не совершали бы многих вещей, которые совершают сегодня.

Это, кстати, знали еще в древние века, но почему-то об этом забыли в наши дни.

Кармический долг

Неважно, верите вы или нет в карму или то, что каждый получит по своим заслугам, существуют определенные духовные законы, который действуют, вне зависимости от ваших верований и убеждений.

Помните о том, что те или иные убеждения или же их отсутствие не освобождают вас от ответственности.

Эти законы существуют и работают, и все те, кто совершают неправильные поступки, должны будут ответить за них. Это и есть карма.

Действия ваших предков даже сейчас влияют на вашу жизнь и жизнь ваших детей. Ваши действия повлияют на жизнь тех, кто родится после вас. Таким образом Вселенная заставляет вас нести ответственность за свои действия. Ведь осознание того, что ваши поступки влияют не только на вашу собственную карму, но и карму ваших детей, помогает избежать множества ошибок и серьезных проступков.

Наверняка вы любите своих детей. Если да, то вам нужно обратить внимание на свои мысли и действия, чтобы обеспечить себе, своим детям и внукам благословенную жизнь.

Есть много людей, которым все равно, что происходит с ними лично, но когда речь заходит об их детях, это уже становится совсем другой историей.

Однако, есть и те, кому абсолютно наплевать, что получат их дети в результате неправильной тропы, выбранной их родителями. В этом случае стоит отметить, что у Кармы своеобразное чувство юмора, которая может сыграть злую шутку с такими людьми.

Они переживут реинкарнацию и родятся вновь уже в теле их собственных внуков или правнуков, таким образом они будут настигнуты своей собственной кармой, пусть даже в теле другого человека.

Этот кармический закон может быть смягчен только благодаря тому, что человек будет проживать честную, искреннюю духовную жизнь. И здесь речь не идет о религиозности или глубокой вере в Бога.

Просто каждый человек должен жить так, чтобы приносить счастье себе, своим близким и окружающим его людям.

Вам нужно больше знать, насколько важна карма и что кармические законы распространяются на каждого из нас. Это касается не только верующих людей. Закон работает один для всех. Невежество и незнание этих законов не освобождает вас от ответственности.

Вы должны знать как работает великий Закон кармы, потому что всё, что вы совершаете, влияет на вас, вашу семью и вашу жизнь. Не быть осведомленным о чем-то важном, что влияет на каждый этап вашей жизни, является преступлением.

Кроме того, невежество приводит к страданиям, неправильным представлениям, ошибочным восприятиям и, в конечном счете, менталитету жертвы.

Ссылка на основную публикацию
Статьи c упоминанием слов:
Adblock
detector