0 просмотров
Рейтинг статьи
1 звезда2 звезды3 звезды4 звезды5 звезд
Загрузка...

Да ли је тачно да Библија позива на батинање деце?

Господ нас позива да све време јачамо веру

Божићни разговор с почајевском братијом

У овим божићним данима дописник портала „Православије.Ru“ је имао прилике да разговара с намесником Свето-Успењске Почајевске лавре, митрополитом Владимиром (Морозом), намесником обитељи јеромонахом Захаријом (Кимлачем) и духовником лавре јеромонахом Гаврилом (Авдејем). Желели смо да сазнамо мишљење почајевске братије у вези са ситуацијом која је настала због новог раскола у Украјини и признавања расколничке творевине „СЦУ“ („ПЦУ“) од стране патријарха Вартоломеја, Александријске патријаршије и Јеладске архиепископије.

Свето-Успењска Почајевска лавра

Украјинска Православна Црква се налази у тешком периоду због новог раскола који се појавио услед неуставног мешања бившег председника Украјине у верски живот земље и оснивања такозване „ПЦУ“. Верници су такође забринути због односа неких помесних Цркава према овој лажној цркви.

Митрополит Владимир:

Мислим да Господ свемоћним Промислом Божијим све може да постави на своје место и да успостави мир. Ипак, морамо признати да живимо у апокалиптичко време посебних искушења која је предсказивао Сам Господ. Он је говорио: „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18), а то значи да ће она постојати до краја света. И сви бисмо ми желели да је видимо на земљи у таворској слави и да живимо у њој. Међутим, земаљски живот није живот на Тавору, он је компликован и тежак. Видимо како се народ окупља, долази у храмове Божије, тражи ватрицу која би свакога загрејала и продуховила. Али кад изађемо ван зидина храма поново доспевамо у овај свет који запљускују таласи зла. Ту су и ратови, и терористички актови, и политички преврати с „мајданима“ и „плишаним револуцијама“. И нови црквени расколи.

Заиста, саблазни су велике и зло се понекад муњевито шири због чега људи и нехотице падају у чамотињу мислећи да с овим појавама ништа не може да се уради. Али можемо да отворимо Јеванђеље и да чујемо речи Спаситеља, шта нам Он каже овим поводом. На пример, 17. главу по Луки која почиње подсећањем на то да није могуће да саблазни не дођу, али тешко ономе кроз кога оне долазе (уп. Лк. 17, 1), затим: „Кад бисте имали вере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: Ишчупај се и усади се у море! – и послушао би вас“ (Лк. 17, 6). Господ нас позива да све време јачамо веру. Како иначе да се супротставимо саблазнима овога света?

Или сетимо се другог одломка – о удовици и неправедном судији кад је сиромашна удовица молила да је заштити од супарника и толико је додијавала и досађивала судији да је признајући да није баш много савестан и богобојажљив човек обећао да ће испунити њену молбу (уп. Лк. 18, 1-6). Господ нам на поуку каже да ако је чак неверни слуга одлучио да заштити удовицу, зар Он неће заштитити Своје који верују у Њега: „А зар Бог неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати?“ И одмах после тога поставља питање: Син Човечији када дође на земљу, хоће ли наћи веру? (уп. Лк. 18, 8).

На велику жалост данас многе наше савременике Црква наизглед привлачи, али их много притом отпада. Као што је говорио наш покојни митрополит Владимир (Сабодан), Црква ће у последња времена бити предмет мржње, пошто ће непријатељ људског рода искушавати људе и наметати им мржњу. И данас у извесној мери постајемо сведоци тога.

Митрополит Владимир (Мороз)

Владико, и нехотице се намеће питање: како православни хришћанин треба да се односи према појавама у животу Цркве?

– Као што пише у Откровењу: „Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата Моја са Мном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи“ (Откр. 22, 11-13).

Ове речи се вероватно могу применити на савремени раскол под називом „ПЦУ“ и њено признање од стране јерарха низа Цркава?

Треба да имамо на уму да чак и ако новостворено верско удружење призна цео свет нас то не треба да плаши. У време монофизитске јереси сви су се окренули од Максима Исповедника, он је остао сам са својим ученицима који су претрпели страшна мучења: секли су им руке, језике и носеве, али је он остао непоколебљив и рекао је својим џелатима: „Ако вас цео свет призна, ја ћу остати веран истини.“ Исто је било и за време Марка Ефеског, за време Василија Великог кад су сви подржали аријанце. Василије Велики је предложио да се врата храма закључају и да се сви моле по реду. Пред ким се врата отворе, он ће бити у праву. Василијеви следбеници су се молили са стране, а аријанци испред храма. Њих је било више, и на њиховој страни је био император. И чак кад су се браве саме отвориле испред правоверних, аријанска јерес није нестала. Знате, за неке непријатеље Цркве преко океана није никакав проблем да поткупе све васељенске патријархе (имам у виду поглаваре помесних Цркава) – рецимо, да сваком дају по 10 милиона (смеје се). Ако човек нема веру или ако верује, али нема циљ и унутрашњи садржај – то је његов проблем. Ми треба то да схватамо и да сачувамо јединство у вери, као што се каже у Символу вере: „Верујем у једну, саборну и апостолску Цркву.“

Јеромонах Захарија (Кимлач):

Апсолутно је тачно оно што је казао владика намесник. Православна Црква је у сва времена доживљавала различита искушења, између осталог, изазивали су их неки патријарси Истока. То што је ПЦУ признало неколико патријараха још ни о чему не говори. То је лично мишљење и жеља одређених јерарха и ништа више.

Јеромонах Захарија (Кимлач) Нико им није доделио статус непогрешивости, премда је њихова жеља да га добију сад очигледна, довољно је чути и прочитати изјаве патријарха Вартоломеја. Напада на Цркву је било, има их и биће. Несумњиво је да су ово учинили политичари споља, јер је увек било напада на православље. Јер, није одржан васељенски сабор који би донео одлуку саслушавши мишљење представника помесних Цркава. Неко је ван зидина Цркве донео овакве одлуке и наметнуо их неколицини верских лидера. То се добро види у политичком и геополитичком контексту: постоје одређени политички погледи ових или оних земаља на верску ситуацију у Украјини или Црној Гори. И очигледно је да постоје полуге за управљање и вршење притиска на ове земље од стране светских политичара. Јер Патријарх александријски је лично, кад је служио с Његовим Блаженством Онуфријем, са амвона изјављивао да подржава једину канонску Цркву у Украјини – Украјинску Православну у саставу Московске патријаршије, и да ни о каквом признавању друге цркве не може бити ни говора. И одмах је после дословно врло кратког времена кардинално променио своје мишљење. Очигледно да је то урадио због неких политичких околности.

То што је ПЦУ објединила Филаретове расколнике и расколнике УАПЦ такође ништа не мења, јер су хиротоније и рукоположења у УПЦ Кијевске патријаршије били неважећи. Признали су их – то је у сваком случају људска, а не општецрквена одлука.

Оче Гаврило, ви исповедате парохијане и многобројне ходочаснике. Да ли понекад морате да одговарате на питања поводом „ПЦУ“: да ли се може одлазити на њихова богослужења и шта значи то што ју је признао низ јерарха из других земаља?

Јеромонах Гаврило:

– Таква питања се практично не постављају, јер је народ већ одавно схватио које Цркве треба да се држи. Питање се поставља управо тако. Људи схватају да је новостворена структура која себе назива „црквом“ заправо лажна црква и да треба да се држе управо Христове Цркве. Народ се прекалио у свим искушењима још 1990-их година и већ се одавно одлучио и учврстио. Наравно, све ове информације о догађајима који се дешавају у светском православљу — о одлукама Цариградске и Александријске патријаршије, погађају срца православних људи. Верници, црквени народ, схватају у које храмове треба да иду, за њих представници поменутих помесних Цркава нису ауторитет и пример на који треба да се угледају. Није случајно што апостол Павле каже тешко ономе ко се у Христа узда само у овом животу (1 Кор. 15, 19). Очигледно, новостворена структура је под своје окриље окупила управо оне који желе да добију неке погодности захваљујући Цркви. А ми видимо ко је сад у њиховим првим редовима: државни посленици, политичари, чиновници и други. И видимо њихова дела. По речима Спаситеља „по плодовима њиховим препознаћете их“ (Мт. 7, 16). Видимо да као камен-темељац исти ови политичари износе идеје богаћења, комфора и новца. Али Господ нам овај живот није дао да бисмо живели комфорно. Ако будемо веровали у Христа, није нам то обећано. И ми свесно бирамо узан пут који води у Царство Небеско. Поводом постојања истовремено две православне организације које су регистроване у Министарству правде – наше канонске Цркве и расколничке „ПЦУ“, као и „УПЦ-КП“ Филарета који већ сам не признаје „ПЦУ“ – немамо никакве сумње: видимо ко покушава да се придружи васељенском православљу без покајања! Без покајања нема уласка у Царство Небеско. И бесмислено је да се човек у Цркви налази без покајања, онда је то некаква обредност. Уколико су наша цариградска и александријска браћа преузела одговорност да приме људе без покајања, људе који су учинили злочин против Цркве, Бог ће им судити.

По речима истог овог апостола појавиће се човек који ће се узнети у Цркви Божијој изнад светилишта, који ће желети да подметне себе уместо Христа. Нажалост, суочавамо се с овим духом који већ лебди у Христовој Цркви. Нека би нас Господ спасио! А ми ћемо ићи трновитим путем, који није свима пријатан, без обзира на увреде и критике које примамо. Јер знамо заповести блаженства: „Радујте се кад вас срамоте“ (Мт. 5, 12) и држимо се онога што је било, што јесте и што ће бити, пошто се Господ не мења, већ је „Исти заувек“ (Јевр. 13, 8). Христовој Цркви нису потребна никаква преуређења и реформе. Промене и преуређења треба да се дешавају у човеку ради покајања и сједињења са Христом. Тако да без покајања неће ништа постићи.

Сличних појава је већ било у историји Цркве кад је Цариградска патријаршија после револуције признала обновљенце. То није нова појава у историји црквеног живота?

Јеромонах Захарија:

– То ради ђаво који покушава да збуни душу. Да би савладао човека он почиње да га збуњује извесним немиром или страхом, или гневом, како би пао у друга сагрешења. Обраћали су нам се многи свештеници из западне Украјине којима су одузимали храмове и које су буквално избацивали на улицу, Недавно је наш владика дао један грађевински контејнер селу Ростоки у којем су расколници запосели храм, како би људи могли да се моле. Храмове узимају, а у њима нема ко да се моле. У таквим тренуцима се истински православци само укрепе у невољама. А ако се људи руководе различитим амбицијама или се налазе под нечијим утицајем, они постигну своје и разиђу се, нема их у цркви и храмови стоје празни. У волињском крају су узели преко 50 храмова (изузев малобројних који су сами прешли у ПЦУ) и казна је одмах уследила, зато што онај ко иде против Бога увек буде кажњен. Имамо много браће из волинског краја и они поуздано знају како се завршава живот ових безбожника: има самоубистава, несрећних случајева и психичких поремећаја.

Јеромонах Гаврило (Авдеј) Сетимо се времена од пре сто година. Још је Теофан Затворник упозоравао да ће због раслабљености и равнодушности према вери кроз три генерације Цркву задесити огромне невоље. Што се и десило: Октобарска револуција је практично уништила клир. Последице ових грехова и револуционарних ставова: брат је заратио против брата, син против оца, отац против сина, син против мајке – све су то последице кршења Божијих заповести, и казна нас сустиже већ овде, за живота. Друштво још увек искупљује ова проклетства, потресају га наркоманија, алкохолизам, безбожност и иконоборство. Јер знамо да су већ они који су бацали звона платили рађањем глуве деце, они који су стрељали свештенике истребили су свој род. Бог се не да ружити. Ни данашњи безбожници неће проћи некажњено. Истина, неки су већ постали свесни да су начинили погрешан избор и с покајањем се враћају у своје парохије. Зато не треба падати у чамотињу. С Богом се човек ничега не боји. Треба живети по савести, веровати по савести, радовати се и за све благодарити Господу. Сад су свети Божићни дани, видимо и осећамо да је Господ с нама, Он испуњава наш живот лепотом вере, умножава наше снаге, дарује нам љубав и наду на боље.

Ваше Високопреосвештенство, желели бисмо да у ове свете Божићне дане чујемо неку реч поуке од братије Почајевске лавре.

Митрополит Владимир:

– Дивно је у својој Божићној посланици рекао Његово Блаженство митрополит Онуфрије: „Ако у простодушности и смирењу будемо тражили Бога, свог Творца и Спаситеља, Који је већ дошао у свет и учинио подвиг нашег спасења, и данас ће код сваког од нас Господ послати Свог Анђела или своју звезду који ће нас довести до Христа, нашег Творца и Искупитеља.“ Почајевска братија се моле за цео свет, моле се за мир, за то да свака душа пронађе Бога. Данас је ситуација у целом свету врло напета. Видимо како страдају житељи Блиског истока, кроз каква искушења пролази Српска Православна Црква у Црној Гори, како је тешко хришћанима на Блиском истоку, знамо како је тешко становницима источних крајева Украјине, а и у целој Украјини је живот прилично тежак, и у економском и у политичком смислу. Наш народ се још једном уверио у то да су поделе и непријатељства угодни само непријатељу људског рода. А свима нама је потребан мир. Зато бих желео да свима нама пожелим мир. Мир у целом Божијем свету, мир у нашим душама. Христос се роди, славимо Га!

Читать еще:  «Некоторые из наших братьев брали на себя обет безбрачия»

С митрополитом Владимиром (Морозом),
јеромонахом Захаријом (Кимлачем)
и јеромонахом Гаврилом (Авдејем)
разговарао је ђакон Сергије Герук

Никола Варагић: ДЕЦА

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србији појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савести и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фреквенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контролишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Читать еще:  Мусульмане Крыма и Одессы отправились в хадж

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.

Батина је из раја изашла: Зашто је телесно кажњавање још увек допуштено у Русији?

„Једном је Жења [Јевгениј Пљушченко] узео каиш и мало га ударио отпозади. И шта је ту страшно? И моји родитељи су мене за казну остављали у мрачној соби и каишем су ме тукли, и држали ме у кућном притвору. И шта ми фали? Зар ја нисам нормална особа?”, испичала је Јана Рудковска, жена чувеног руског уметничког клизача Јевгенија Пљушченка у једном свом интервјуу.

Руско друштво се поделило када је Рудковска у априлу изнела поменути став о васпитавању деце. Она је потврдила да је њен петогодишњи син, потенцијална будућа звезда уметничког клизања, тачно описао методе васпитавања у интервјуу за медије.

Длан и каиш

Скоро сваки Рус памти како је у детињству бар једном добио батине од родитеља. Има и оних којима је та ситуација остала урезана у сећање за цео живот.

„Мој разум још увек не може да реконструише целу сцену до детаља. Била сам мала када сам се изгубила у центру града. Следеће чега се сећам је уплакано лице моје мајке и каиш у њеним рукама. Она се уплашила да ме је заувек изгубила, а кад ме је нашла јако ме је ударила каишем. Добро се сећам како је моја старија сестра покушала да ме заштити”, прича 30-годишња Јелизавета из Москве која сада васпитава петогодишњег сина.

Батинање дланом или каишем и даље је широко распрострањен метод „завођења реда и дисциплине“. У општеруској анкети из 2017. године 37% испитаника потврђује да су добијали батине од родитеља, а 27% признаје да су кажњавали своју децу батинама.

Каиш као средство телесног кажњавања толико дубоко је укорењен у руској култури да се у свести многих грађана Русије он и даље асоцира са батинањем.

Права одраслих

Одрасли ретко кад говоре о ономе што се дешава у кругу њихове породице. Па ипак, појединци признају да примењују физичку силу у кажњавању и васпитавању своје деце, и да то третирају као нужно зло.

„Мој муж безрезервно одбацује телесно кажњавање као метод само зато што је увек на послу и не троши много времена са дететом. Васпитавање детета је моја једина обавеза, што значи да ја морам постићи одређени резултат. И зато ја, наравно, задржавам право да га у случају потребе изударам уколико његово понашање измакне контроли”, прича 43-годишња Људмила која васпитава осмогодишњу ћерку.

У свести многих грађана Русије „руски начин” васпитавања деце подразумева да се непослушно дете у ретким случајевима може казнити батинама.

„Мој муж сматра да дечак треба да осети физичку снагу и зато се не либи да га понекад ошамари. Ја не делим његово мишљење и могу само снажно да стегнем сину руку како би он знао да сам ја разочарана”, каже Јелизавета.

Њен муж није изузетак. Трећина грађана Русије подржава право родитеља да примењују физичку силу у кажњавању своје деце, наводи се у федералној анкети обављеној 2017. године.

Друга страна медаље

Живот у друштву где родитељи могу да изгубе своје родитељско право због онога што многи третирају као „спорадично” и „умерено” батинање, за већину родитеља у Русији постаје прави кошмар. Телевизијске репортаже доприносе стварању представе о томе да су родитељи потпуно беспомоћни пред системом заштите дечијих права у оним земљама где се тај систем примењује много више него у Русији.

Многи Руси су шокирани вестима о монструозним системима социјалне заштите на Западу где један једини васпитни шамар може послужити као основа за почетак званичне провере родитељске компетенције. Родитељи у Русији имају чврсте ставове о томе да ли је нека казна прихватљива или претерана.

„Понекад је сасвим нормално пљеснути дете отпозади. Мене су тукли папучама, каишем и другим предметима, и ништа страшно се није десило. Ја сам жив, здрав и школован. Ја никога не бијем, али пљеснути дете не значи сурово се према њему опходити”, пише корисница Инстаграма Јекатерина у коментарима уз текст (на руском језику) где се говори о праву родитеља да батинама кажњавају своју децу.

Поједини бране уобичајене методе васпитавања. „Западне земље сада преиспитују свој приступ образовању јер се захваљујући постојећем систему појавила генерација одраслих који не преузимају у потпуности одговорност за своје поступке”, каже 50-годишња Олга која предаје у московској високошколској установи. „Децу не треба тући, али треба да постоји неки средњи пут”.

Старе навике, нове методе

Садашњи трендови су прави изазов за укорењене представе типичних руских родитеља. Има много оних који памте како су као деца добијали батине од родитеља, а сада кажу да они искључују сваку, па и најмању могућност примене телесног кажњавања у васпитавању своје деце.

„Никада нисам пипнула моју девојчицу”, каже 40-годишња Јулија која сада има двогодишњу ћерку. „Али, имала сам потпуно другачији приступ васпитавању старијег сина кога сам родила када ми је било 18 година, и он ми је те батине запамтио”.

„Свет се мења па се и ми мењамо. Оно што је тада било прихватљиво данас је неприхватљиво. Данас лако можемо да нађемо литературу у којој се описују алтернативне методе васпитавања”, додаје Јулија.

Поједини млађи родитељи су прихватили нови тренд. „Тата ме је често и много тукао”, прича Људмила и у њеним очима се види туга. „Да ли ме то још увек вређа? Не, све је то прошлост. Ја више нисам дете”.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Да ли је Библија заиста Божија Реч?

Наш одговор на ово питање неће само одредити како гледамо на Библију и њену важност за наше животе, већ ће у крајњој линији имати вечни утицај на нас. Ако је Библија заиста Божија Реч, онда треба да је негујемо, проучавамо, да јој будемо послушни и на крају се у њу поуздамо. Ако је Библија Божија Реч, тада одбацити њу значи одбацити самога Бога.

Чињеница да нам је Бог дао Библију је доказ и слика Његове љубави за нас. Термин „откривење“ једноставно значи да је Бог комуницирао човечанству ко је Он и како можемо да имамо исправан однос са Њим. Ово су ствари које не бисмо могли да знамо да нам их Бог није открио кроз Библију. Иако је Божије откривење о Њему самом у Библији давано прогресивно у периоду од отприлике 1500 година, увек је садржало све што је потребно да човек зна о Богу како би имао исправан однос са Њим. Ако је Библија заиста Реч Божија, онда је она крајњи ауторитет за сва питања вере, религиозних обичаја и морала.

Питање које морамо себи да поставимо је како можемо да знамо да је Библија Божија Реч, а не само добра књига. Шта је толико једиствено у вези Библије да је одваја од свих других религиозних књига икада написаних? Да ли постоји доказ да је Библија заиста Божија Реч? Ово су врсте питања која се морају размотрити ако озбиљно желимо да испитамо библијску тврдњу да је Библија истинска Реч Божија, богонадахнута и у потпуности довољна да објасни сва питања вере и њене праксе.

Нема сумње да Библија заиста тврди да је истинска Реч Божија. То се јасно види у стиховима као што су 2. Тимотеју 3,15-17, где каже, „… и што из малена знаш Света писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса. Све писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело.“

Да бисмо одговорили на ова питања, морамо прво да размотримо и унутрашње и спољашње доказе да је Библија заиста Божија Реч. Унутрашњи докази су они који се налазе унутар саме Библије и говоре да је Библија божанске природе. Један од првих унутрашњих доказа да је Библија заиста Божија Реч се види у њеној јединствености. Иако се састоји од шездесет шест индивидуалних књига, писана је на три континента, на три различита језика у периоду од преко 1500 година, од стране 40 аутора (који су дошли из различитих друштвених слојева), Библија остаје једна јединствена целина од почетка до краја без контрадикторности. Ова јединственост је карактерише у односу на све друге књиге и доказ је божанског порекла речи, пошто је Бог покренуо људе на такав начин да су записали саме Његове речи.

Други унутрашњи доказ који показује да је Библија заиста Божија Реч се види у детаљним пророчанствима која се налазе на њеним странама. У Библији се налази стотине детаљних пророчанстава која говоре о будућности појединих нација укључујући Израел, о будућности одређених градова, будућности човечанства као и о доласку оног који ће бити Месија, Спаситељ не само Израела, већ свих који би поверовали у Њега. За разлику од пророчанстава која су нађена у другим религиозним књигама или оних која је писао Нострадамус, библијска пророчанства су изузетно детаљна и никада се није десило да се нису обистинила. Постоји преко триста пророчанстава у вези са Исусом Христом само у Старом Завету. Не само да је било проречено где ће се родити и у којој породици, већ и како ће умрети и да ће устати после три дана. Једноставно нема другог логичног објашњења испуњења пророчанстава у Библији осим тога да су божанског порекла. Не постоји ни једна друга религиозна књига која има толики обим или тип пророштва као што их Библија има.

Трећи унутрашњи доказ божанског порекла Библије се види у њеној јединсвености ауторитета и моћи.Док је овај доказ више субјективан него прва два, није ништа мање моћно сведочанство о божанском пореклу Библије. Библија има јединствен ауторитет, који не постоји ни у једној другој књизи икада написаној. Ови ауторитет и моћ се најбоље виде у безбројном мноштву живота који су се променили док су читали Библију. Наркомани су били исцељени, хомосексуалци су били ослобођени, одбачени и преморени су били трансформисани, окорели криминалци су се поправљали, грешници су били прекорени, а мржња се претварала у љубав њеним читањем. Библија поседује динамичну силу мењања која је једино могућа зато што је заиста Божија Реч.

Поред унутрашњих доказа да је Библија заиста Божија Реч, такође постоје и спољашњи докази који то показују. Један од тих доказа је историчност Библије. Будући да Библија детаљно даје историјске догађаје, њихова истинитост и тачност су подложне провери као и код свих других историјских докумената. Кроз археолошке доказа и писане документе, историјски догађаји описани у Библији су увек изнова били потврђени као истинити и тачни. У ствари, сва археолошка открића као и библијски манускрипти чине Библију једном од најбоље документованих књига прошлих времена. Чињеница да Библија тачно и истинито бележи историјски испитане догађаје је велики показатељ њене истинитости када се ради о религијским питањима и доктринама што поткрепљује њену тврдњу да је истинска Реч Божија.

Други спољашњи доказ да је Библија истинска Божија Реч је интегритет људи који су је писали. Као што је раније поменуто, Бог је користио људе из различитих друштвених слојева да запишу Библију за нас. Проучавајући животе ових људи, нема разлога да се верује да нису били искрени и поштени људи. Проучавајући њихове животе и чињеницу да су били вољни да умру (често мученичком смрћу) за оно у шта су веровали, врло брзо постаје јасно да су ови једноставни али искрени људи заиста веровали да им је Бог говорио. Људи који су писали Нови Завет и неколико стотина других верника (1. Коринћанима 15,6) знали су истину своје поруке зато што су видели и проводили време са Исусом пошто је васкрснут из мртвих. Промена која се десила зато што су видели васкрслог Исуса је имала огроман утицај на ове људе. Од људи који су се сакрили у страху, до тога да буду у стању да умру за поруку коју им је Бог открио. Њихови животи и њихове смрти сведоче о чињеници да је Библија заиста Божија Реч.

Последњи спољашњи доказ да је Библија заиста Божија Реч је њена неуништивост. Због своје важности и своје тврдње да је Божија Реч, Библија је претрпела више огорчених напада и покушаја уништења него било која друга књига у историји. Од раних Римских императора као што је Диклециан, до комунистичких диктатора и атеиста и агностика модерног доба, Библија је издржала и наџивела све своје нападаче и још увек је најиздаванија књига на свету.

Током времена, скептици су Библију сматрали митолошком, док су је археолози установили као историјску књигу. Противници су нападали њено учење као примитивно и превазиђено, али њен морал и легални концепти и учења су имали позитиван утицај на друштва и културе у целум свету. Наука, психологија и политички покрети настављају да је нападају, али она ипак остаје истинита и релевантна као што је била када је први пут писана. То је књига која је променила животе безброј људи и култура током претходних 2000 година. Без обзира како су њени противници покушавали да је нападну, униште или дискредитују, Библија остаје пођеднако јака, истинита и релевантна као и пре напада. Тачност која је очувана упркос сваком покушају да се она исквари, нападне или уништи је јасно сведочанство у корист чињенице да је Библија заиста Божија Реч. Не треба да нас изненађује да без обзира како је Библија нападана, она је увек на крају излазила непромењена. На крају крајева, Исус је рекао: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи.“ (Марко 13,31). После разматрања ових доказа особа без сумње може да каже „Да, Библија је заиста Божија Реч.“

Читать еще:  В Москве открывается научная конференция, посвященная эволюции ислама в России

Да ли је Библија заиста Божија Реч?

Устав јесте Библија

Да ли се у западној правној традицији, чије вредности Србија треба да усвоји у процесу хармонизације свог права с правним тековинама ЕУ, устав заиста схвата онако како нам сугерише дипломирани правник с Правног факултета Универзитета Коменског из Братиславе?

У став није Библија – поручио је ових дана Мирослав Лајчак званичницима тзв. Републике Косово, поводом њиховог става да не желе да мењају устав тзв. Косова само да би Заједница српских општина добила надлежности својствене територијалној аутономији. Они међу нама који су се порадовали у кратковидој неначелности, од које већ деценијама пате бројне генерација Срба, да Србија из таквог Лајчаков става може нешто политички да ућари, убрзо су могли чути како ни Устав Србије није Библија. Наиме, словачки дипломата је у име Европске уније упозорио да „ако се Београд држи свог, а Приштина свог устава, онда нема простора за дијалог“. Једном речју, Лајчак решење види у делимичној ревизији оба устава, како би пре доношења тзв. свеобухватног правно обавезујућег споразума Косово било изузето из Србијиног конститутивног акта, да би заузврат тзв. Република Косово предвидела својим уставом могућност формирања територијалне аутономије.

ФЕНОМЕН „ПОСВЕЋЕЊА“ Да ли се у западној правној традицији, чије вредности Србија треба да усвоји у процесу хармонизације свог права с правним тековинама ЕУ (acquis communautaire), устав заиста схвата онако како нам сугерише дипломирани правник с Правног факултета Универзитета Коменског из Братиславе? Пошто је идеја устава као писаног општег правног акта највеће правне снаге рођена у Северној Америци уочи и током Рата за независност, онда код „очева оснивача“ (Founding Fathers) САД свакако треба проверити исправност става правника који долази из државе која баштини двадесетседмогодишњу „традицију“ уставности.
Када на Уставотворној скупштини у Анаполису 1787. године „очеви оснивачи“ доносе Устав (Constitution) којим установљавају на федералним основама нову јединствену државу – Сједињене Америчке Државе, они том акту конституисања придају, у складу с римском традицијом urbe condita, карактер сакралног Прапочетка, па је, сходно томе, ново уређење (constitution) за њих novus ordo sacelorum. Пошто нови републикански поредак власти није имао Божју санкцију, он је сав свој ауторитет црпео из Устава, према коме Американци од почетка имају однос, речју Џејмса Вилсона, „скоро слепог обожавања“. Тај „феномен ’посвећења’ Устава најупадљивије разликује америчке односе од односа у другим револуционарним земљама“, вели Хана Арент. С тим у вези, исти аутор закључује како своју стабилност млада америчка држава од почетка дугује, пре свега, „ауторитету који у себи носи акт оснивања и Постављања – Једног – Новог – Почетка“. У складу с етимологијом речи ауторитет (auctoritas од augere), ауторитет америчког Устава временом се само „увећавао“ због чега је остао на снази и после 233 године.
Идеју о непромењивости акта који установљава фундаменталне принципе организације власти, и који стога има јачу правну снагу од обичних закона, амерички протестанти су формулисали по угледу на Библију, па је зато, речју М. Павловића, „тај документ требало да поседују свака породица и сваки носилац власти“.

ИЗ УГЛА РИМСКИХ ДРЖАВНИХ ТРАДИЦИЈА Уместо идеје о Уставу као Библији која гарантује држави трајност, Лајчак нам препоручује идеју променљивости конститутивног акта државе. Порекло појма држава од речи status упућује, по речима Јулијуса Еволе, на поредак који је духовно постојан и стоји „насупрот несталном, слабом, променљивом, хаотичном и партикуларистичном карактеру натуралистичке егзистенције“. Из угла римских државних традиција, промена је била легитимна, како примећује Хана Арент, само уколико су „освојене области увећавале темеље града и остајале везане за њега“. Насупрот томе, Лајчак у име Европске уније тражи од Србије да промени конститутивни акт ради добровољног одрицања од територије Косова и Метохије, која има својство мистичног „пупка“ (omphalos) српске државе, што би трајно оставило сваку домаћу власт а тиме и саму српску државу без ауторитета и „вишњег“ оправдања. Следствено, устав којим би се Србија добровољно и трајно одрекла Косова и Метохије постао би трајни извор унутрашњег беспоретка и спољне зависности, једне творевине која би с обзиром на релативност својих граница имала својства оног што се у међународном јавном праву назива „пропалом државом“ (failed state).
Оцењујући Бриселски споразум у делу одредби о ЗСО као супротан уставу тзв. Косова, судије уставног суда тзв. Републике Косово показале су да им је блиска америчка идеја о уставу као Библији. Насупрот њима, већина судија Уставног суда Србије својом одлуком да прогласи Бриселски споразум политичким актом показала се неспремном да брани конститутивни акт Србије, а тиме и саму државу. Дани пред нама ће показати колико су Срби спремни да бране Устав као Библију свог правног поретка, следећи у томе Џеферсонов став да у демократској држави поверење у владу може ићи до граница које је поставио устав и „никако даље“.

Пятая книга Моисеева. Второзаконие, глава 28 Второзаконие, гл 28

Если ты будешь слушать гласа Господа, Бога твоего, тщательно исполнять все заповеди Его, которые заповедую тебе сегодня, то Господь, Бог твой, поставит тебя выше всех народов земли; и придут на тебя все благословения сии и исполнятся на тебе, если будешь слушать гласа Господа, Бога твоего.

Благословен ты в городе и благословен на поле.

Благословен плод чрева твоего, и плод земли твоей, и плод скота твоего, и плод твоих волов, и плод овец твоих.

Благословенны житницы твои и кладовые твои.

Благословен ты при входе твоем и благословен ты при выходе твоем.

Поразит пред тобою Господь врагов твоих, восстающих на тебя; одним путем они выступят против тебя, а семью путями побегут от тебя.

Пошлет Господь тебе благословение в житницах твоих и во всяком деле рук твоих; и благословит тебя на земле, которую Господь, Бог твой, дает тебе.

Поставит тебя Господь народом святым Своим, как Он клялся тебе, если ты будешь соблюдать заповеди Господа, Бога твоего, и будешь ходить путями Его; и увидят все народы земли, что имя Господа нарицается на тебе, и убоятся тебя. И даст тебе Господь изобилие во всех благах, в плоде чрева твоего, и в плоде скота твоего, и в плоде полей твоих на земле, которую Господь клялся отцам твоим дать тебе. Откроет тебе Господь добрую сокровищницу Свою, небо, чтоб оно давало дождь земле твоей во время свое, и чтобы благословлять все дела рук твоих: и будешь давать взаймы многим народам, а сам не будешь брать взаймы. Сделает тебя Господь главою, а не хвостом, и будешь только на высоте, а не будешь внизу, если будешь повиноваться заповедям Господа, Бога твоего, которые заповедую тебе сегодня хранить и исполнять, и не отступишь от всех слов, которые заповедую вам сегодня, ни направо, ни налево, чтобы пойти вслед иных богов и служить им.

Если же не будешь слушать гласа Господа, Бога твоего, и не будешь стараться исполнять все заповеди Его и постановления Его, которые я заповедую тебе сегодня, то придут на тебя все проклятия сии и постигнут тебя.

Проклят ты будешь в городе и проклят ты будешь на поле.

Прокляты будут житницы твои и кладовые твои.

Проклят будет плод чрева твоего и плод земли твоей, плод твоих волов и плод овец твоих.

Проклят ты будешь при входе твоем и проклят при выходе твоем.

Пошлет Господь на тебя проклятие, смятение и несчастье во всяком деле рук твоих, какое ни станешь ты делать, доколе не будешь истреблен, — и ты скоро погибнешь за злые дела твои, за то, что ты оставил Меня. Пошлет Господь на тебя моровую язву, доколе не истребит Он тебя с земли, в которую ты идешь, чтобы владеть ею. Поразит тебя Господь чахлостью, горячкою, лихорадкою, воспалением, засухою, палящим ветром и ржавчиною, и они будут преследовать тебя, доколе не погибнешь. И небеса твои, которые над головою твоею, сделаются медью, и земля под тобою железом; вместо дождя Господь даст земле твоей пыль, и прах с неба будет падать, падать на тебя, доколе не будешь истреблен.

Предаст тебя Господь на поражение врагам твоим; одним путем выступишь против них, а семью путями побежишь от них; и будешь рассеян по всем царствам земли. И будут трупы твои пищею всем птицам небесным и зверям, и не будет отгоняющего их. Поразит тебя Господь проказою Египетскою, почечуем, коростою и чесоткою, от которых ты не возможешь исцелиться; поразит тебя Господь сумасшествием, слепотою и оцепенением сердца. И ты будешь ощупью ходить в полдень, как слепой ощупью ходит впотьмах, и не будешь иметь успеха в путях твоих, и будут теснить и обижать тебя всякий день, и никто не защитит тебя.

С женою обручишься, и другой будет спать с нею; дом построишь, и не будешь жить в нем; виноградник насадишь, и не будешь пользоваться им. Вола твоего заколют в глазах твоих, и не будешь есть его; осла твоего уведут от тебя и не возвратят тебе; овцы твои отданы будут врагам твоим, и никто не защитит тебя. Сыновья твои и дочери твои будут отданы другому народу; глаза твои будут видеть и всякий день истаевать о них, и не будет силы в руках твоих. Плоды земли твоей и все труды твои будет есть народ, которого ты не знал; и ты будешь только притесняем и мучим во все дни. И сойдешь с ума от того, что будут видеть глаза твои. Поразит тебя Господь злою проказою на коленях и голенях, от которой ты не возможешь исцелиться, от подошвы ноги твоей до самого темени головы твоей.

Отведет Господь тебя и царя твоего, которого ты поставишь над собою, к народу, которого не знал ни ты, ни отцы твои, и там будешь служить иным богам, деревянным и каменным; и будешь ужасом, притчею и посмешищем у всех народов, к которым отведет тебя Господь.

Семян много вынесешь в поле, а соберешь мало, потому что поест их саранча. Виноградники будешь садить и возделывать, а вина не будешь пить, и не соберешь плодов их, потому что поест их червь. Маслины будут у тебя во всех пределах твоих, но елеем не помажешься, потому что осыплется маслина твоя. Сынов и дочерей родишь, но их не будет у тебя, потому что пойдут в плен. Все дерева твои и плоды земли твоей погубит ржавчина.

Пришелец, который среди тебя, будет возвышаться над тобою выше и выше, а ты опускаться будешь ниже и ниже; он будет давать тебе взаймы, а ты не будешь давать ему взаймы; он будет главою, а ты будешь хвостом.

И придут на тебя все проклятия сии, и будут преследовать тебя и постигнут тебя, доколе не будешь истреблен, за то, что ты не слушал гласа Господа, Бога твоего, и не соблюдал заповедей Его и постановлений Его, которые Он заповедал тебе: они будут знамением и указанием на тебе и на семени твоем вовек. За то, что ты не служил Господу, Богу твоему, с веселием и радостью сердца, при изобилии всего, будешь служить врагу твоему, которого пошлет на тебя Господь, в голоде, и жажде, и наготе, и во всяком недостатке; он возложит на шею твою железное ярмо, так что измучит тебя. Пошлет на тебя Господь народ издалека, от края земли: как орел налетит народ, которого языка ты не разумеешь, народ наглый, который не уважит старца и не пощадит юноши; и будет он есть плод скота твоего и плод земли твоей, доколе не разорит тебя, так что не оставит тебе ни хлеба, ни вина, ни елея, ни плода волов твоих, ни плода овец твоих, доколе не погубит тебя; и будет теснить тебя во всех жилищах твоих, доколе во всей земле твоей не разрушит высоких и крепких стен твоих, на которые ты надеешься; и будет теснить тебя во всех жилищах твоих, во всей земле твоей, которую Господь, Бог твой, дал тебе.

И ты будешь есть плод чрева твоего, плоть сынов твоих и дочерей твоих, которых Господь, Бог твой, дал тебе, в осаде и в стеснении, в котором стеснит тебя враг твой. Муж, изнеженный и живший между вами в великой роскоши, безжалостным оком будет смотреть на брата своего, на жену недра своего и на остальных детей своих, которые останутся у него, и не даст ни одному из них плоти детей своих, которых он будет есть, потому что у него не останется ничего в осаде и в стеснении, в котором стеснит тебя враг твой во всех жилищах твоих. Женщина, жившая у тебя в неге и роскоши, которая никогда ноги своей не ставила на землю по причине роскоши и изнеженности, будет безжалостным оком смотреть на мужа недра своего и на сына своего и на дочь свою и не даст им последа, выходящего из среды ног ее, и детей, которых она родит; потому что она, при недостатке во всем, тайно будет есть их, в осаде и стеснении, в котором стеснит тебя враг твой в жилищах твоих.

Если не будешь стараться исполнять все слова закона сего, написанные в книге сей, и не будешь бояться сего славного и страшного имени Господа, Бога твоего, то Господь поразит тебя и потомство твое необычайными язвами, язвами великими и постоянными, и болезнями злыми и постоянными; и наведет на тебя все язвы Египетские, которых ты боялся, и они прилипнут к тебе; и всякую болезнь и всякую язву, не написанную в книге закона сего, Господь наведет на тебя, доколе не будешь истреблен; и останется вас немного, тогда как множеством вы подобны были звездам небесным, ибо ты не слушал гласа Господа, Бога твоего. И как радовался Господь, делая вам добро и умножая вас, так будет радоваться Господь, погубляя вас и истребляя вас, и извержены будете из земли, в которую ты идешь, чтобы владеть ею.

И рассеет тебя Господь по всем народам, от края земли до края земли, и будешь там служить иным богам, которых не знал ни ты, ни отцы твои, дереву и камням. Но и между этими народами не успокоишься, и не будет места покоя для ноги твоей, и Господь даст тебе там трепещущее сердце, истаевание очей и изнывание души; жизнь твоя будет висеть пред тобою, и будешь трепетать ночью и днем, и не будешь уверен в жизни твоей; от трепета сердца твоего, которым ты будешь объят, и от того, что ты будешь видеть глазами твоими, утром ты скажешь: «о, если бы пришел вечер!», а вечером скажешь: «о, если бы наступило утро!» И возвратит тебя Господь в Египет на кораблях тем путем, о котором я сказал тебе: «ты более не увидишь его»; и там будете продаваться врагам вашим в рабов и в рабынь, и не будет покупающего.

Ссылка на основную публикацию
Статьи c упоминанием слов:
Adblock
detector