0 просмотров
Рейтинг статьи
1 звезда2 звезды3 звезды4 звезды5 звезд
Загрузка...

Поучне речи. Први сусрет са Библијом

Беседа на Сретење Господње

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа:»Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова»[1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо — то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.

Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: «Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил — с нама Бог»[2]. Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила — с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека — Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: «Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи»[3].

Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење — сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа.

Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле[4]. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај[5]. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол[6]. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском.

И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. «Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте»[7], каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце — Господа Христа.

И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: «Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу»[8]. Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујућидиже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот.

А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарајумрачне силе, обарају га — у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли — ти си Његов, одбацујеш ли — то је твоје.

Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим?

Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело — то је наш сусрет са Господом Христом.

Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола.

А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу — Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих.

Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник — Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

Jн. 20, 25
Иc. 7,14; Mт. 1,23
Лк. 2, 29-30
Д. Ап. 9, 38
Лк. 23,42-43
Лк. 19,5-9
Гал. 3, 27
Лк. 2, 34

Православная Жизнь

Какав траг оставља први сусрет с Библијом у човековом срцу? Зашто не бисмо требали да очајавамо чак и у најтежим животним ситуацијама? Како разумети израз „светост није једнака безгрешности“? Подсећајући на различите догађаје у животу, на ова питања одговара свештеник Александар Сатомски, настоjатељ Богојављенске цркве у граду Јарослављу, потпарол Јарославске епархије.

Первая Библия

Первую в жизни Библию я увидел у своего брата. Конец 90-х, брату на 18-летие бабушка подарила синодальное издание Священной Книги. Кому она предназначалась – сильно не пригодилась и до сих пор стоит в моей личной библиотеке. Но на тот момент, будучи 10-летним ребенком, я пролистал пару страниц и понял… что ничего не понял. Я открыл Бытие, прочитал две главы и просто отложил книгу. Библия для меня закрылась на несколько ближайших лет.

Читать еще:  Начались многодневные крестные ходы в Почаевскую лавру

Мои родители ввиду специфики работы часто встречались со священниками. Один из них, настоятель храма в нашем поселке, подарил им детскую Библию с иллюстрациями Хорхеса Луиса Монтеро. Книга оказалась прекрасно адаптирована для детей, в то же время полностью лишена пряничности. Я не увидел никаких гравюр Торе, ни совсем уж детских рисунков. Образный ряд книги серьезно повлиял на меня, ребенка, и подтолкнул глубже познакомиться с оригиналом. Более того, решающее значение на меня оказала ветхозаветная эстетика книги: кровь, огонь и курение дыма для определенного возраста – довольно увлекательное чтение.

До сих пор ветхозаветное Писание при всем понимании важности Нового Завета остается для меня довольно вдохновляющим.

Присутствовала некоторая двойственность. У нас совершенно нерелигиозная семья. Понимание, что разговор о Боге возможен, было всегда. И сама идея, что Бог существует, казалась вполне принимаемой. Но погружение в фактологию о том, что Бог Живой и присутствует в истории, что Он взаимодействует с людьми и Он – Личность, увлекло особенно. История Христа – главная история человечества. Сердце откликается на это однозначно. Но был внутренний вопрос: а Христос действительно существовал или Он – выдумка? Если Он был – всё правда, а если придуман – это чтение не более чем чтение. Лет в 12-14… интернета нет, библиотека в селе в конце 90-х-начале нулевых понятно, как выглядит, но из каких-то исторических передач, прочитанных книг начало складываться понимание, что говорить о Христе как исторической личности мы можем, всё библейское повествование приобрело краску.

Помощь Симеона

Двое наших прихожан, будучи в браке около 5-6 лет, никак не могли зачать ребенка. Анализы ничего плохого не показывали, оба молодые, оба здоровые. Переживали, оно и понятно.

Услышали они про святого Симеона Афонского как помощника людям, страдающим бесплодием. Задумались. Вокруг святого Симеона сложилась такая традиция: люди пишут письмо на Афон со своей просьбой, монахи начинают молиться о помощи верующим, а также высылают в ответ на письмо стебелек лозы, растущей на могиле святого.

Отправили письмо на Афон и начали молиться. Неделя, вторая, третья, месяц… Лоза с могилки Симеона еще даже не пришла на почту в Ярославль, а у них уже чудо: женщина забеременела. Вскоре родился мальчик, которого, конечно же, назвали Симеоном. У нас в храме его крестили, а семья – по-прежнему наши бессменные прихожане.

Собрание святых

Воцерковление мое началось в маленьком древнерусском поселке Ярославской области, где я провел детство. В лавке храме нашей деревни выбор литературы был, мягко сказать, крайне маленьким. Для иллюстрации: чтобы получить, к примеру, местные епархиальные ведомости, прождать можно было ни один месяц. А вот в Ярославле к тому времени открылся полноценный книжный магазин православной литературы.

Мне было тогда 15 лет. Я оказался в этом книжном раю впервые. Глаза разбегались. И среди всего разнообразия в тот момент продавцы посоветовали мне книгу отца Александра Шмемана «Исторический путь Православия». Это был легкий и понятный экскурс в историю Церкви. И именно эта книга определила мое отношение к целому ряду вещей, которые я впоследствии наблюдал в церковной жизни.

При всем внимании, аккуратному отношению к церковному Преданию книга отца Александра оставляла то же ощущение, что и… библейский текст. Как в Библии авторы никогда не пытаются приукрасить своих героев. Они говорят совершенно честно о поступках людей и тем последствиях, к которым это привело. Поэтому Библия – очень честная книга. Точно такие же впечатления у меня остались после прочтения истории Церкви в изложении отца Александра.

Я понял, что действительно Церковь – это собрание святых. С другой стороны, святость как таковая совершенно не равна безгрешности. У каждого человека святость – это путь, вызревание, труд, борьба, и, соответственно, в разные моменты времени один и тот же человек самому себе не всегда равен. Но при всем при этом через наши ограниченность и несовершенство действует Христос. Исполняются его слова: «…создам Церковь Мою, и врата ада не одолеют ее» (Мф. 16:18).

Позже, спустя годы после прочтения книги, сталкиваясь с совершенно разными явлениями в церковной жизни, я уже никогда ни чем не очаровывался и не разочаровывался. Проблемы внутри Церкви я спокойно воспринимал как наличествующую действительность, не позволявшую мне усомниться в Ее святости или истинности. А имя отца Александра с тех пор стало для меня своего рода знаком качества.

„Руска адреса Београда“: У Москви отворена дугоочекивана изложба стрипова Јурија Лобачова

Занимљиво је да су истовремено у Београду отворене две изложбе посвећене руским добровољцима, учесницима руско-турског рата који је био почетак ослобађања земље од османлијске власти. У Музеју Поште Србије представљени су цртежи Василија Поленова, који је ратовао на Балкану међу четири хиљаде руских добровољаца. А у Историјском музеју у Београду отворена је изложба посвећена генерал-мајору Михаилу Черњајеву. 1876. године он је предводио српску армију која се борила за независност од Османске империје.

Руски „отац“ српског стрипа

На оваквим руско-српским манифестацијама увек влада специфична атмосфера. Чак и званичан део програма увек је праћен срдачном, пријатељском комуникацијом, двојезичним шалама и хумором. На улазу госте дочекује „домаћица Дома“ Марина Сорокина, шеф одељења за историју руске дијаспоре и кустос изложбе. За само неколико минута она стиже да поздрави свакога и чак да упозна људе међу собом.

„ У Србији Јурија Лобачова – или Ђорђа Стрипа – познају сви, јер је он Југославији и Србији поклонио стрип као потпуно нови жанр. Овај жанр је почео да се развија у Краљевини Југославији управо од њега“, каже Марина Сорокина. „Ирина Анастасијевић, професорка Београдског универзитета са којом годинама сарађујемо, објавила је велику монографију посвећену руском стрипу Краљевине Југославије. Данас отварамо трећу изложбу из циклуса посвећеног руским уметницима у дијаспори који су створили југословенски стрип. А Јуриј Лобачов је уметник који је истовремено припадао двема културама.“

Лобачовљев псеудоним, који је он изабрао за југословенска издања, има једноставно објашњење. Ђорђе је српска варијанта имена Јуриј, које је добио на крштењу у Цетињу.

Занимљиво је да је Јуриј Лобачов рођен у Скадру, старом српском граду, где је његов отац био руски конзул.

Симбол културне повезаности

Оснивач и директор Дома руске дијаспоре Виктор Александрович Москвин је истакао да је у њиховој установи српска тематика увек била широко заступљена.

„ Од самог почетка активности нашег Дома српска тема је била једна од главних, једна од водећих. И сарадња са српским колегама даје врло добре резултате“, истакао је Виктор Москвин у свом поздравном говору.

Са српске стране организаторе и госте је поздравио повереник за питања Србије у Москви Славољуб Царић.

„Ова изложба носи снажну позитивну енергију. Она истиче руско-српске односе и испуњава важну мисију зближавања наших народа“, истакао је дипломата.

Познанство са Русијом

Како с правом истичу истраживачи феномена југословенског стрипа, Јуриј Лобачов је био оснивач ове јединствене националне појаве. Претходно је овај жанр у земљи био представљен углавном прештампаним издањима америчких и европских аутора или њиховим подражаваоцима. Лобачов је прерадио фантастику фолклорног стваралаштва, представљајући је публици у облику привлачног стрипа, по чему је и остао запамћен и вољен међу Србима.

Радио је као цртач у легендарном листу „Политика“, био је илустратор серије дечјих књига, аутор првих стрипова у пуном формату у историји Југославије. У том контексту упознавање руске публике са делатношћу познатог сународника добија на значају.

„ Још сасвим недавно с историјске тачке гледишта – пре буквално двадесет година – морали смо да објашњавамо и доказујемо да је бављење руском емиграцијом у Србији и Југославији могуће и потребно. Данас је већ општеприхваћена чињеница да је руска емиграција у Европи имала четири центра: Париз, Београд, Берлин и Праг. Београд је на овом списку потпуно равноправан. Што се тиче самог стрипа, такође смо некада морали да доказујемо да то није деградација, заглупљивање наше деце, да стрипови могу бити различити: по мотивима руске класике, и урађени без вулгарности, него напротив с великим поштовањем према руској класици, као, на пример, код Јурија Лобачова. И ми имамо нашу, руску страницу у историји стрипа“, прокоментарисао је значај стваралаштва овог уметника историчар-балканиста, кандидат историјских наука, доцент Руског државног хуманитарног универзитета Никита Бондарев.

Мада је отворена изложба део циклуса, због објективних околности она се значајно разликује од две претходне. Изложба је била планирана за прошлу годину, али је одложена због ограничења у вези са вирусом корона. Зато је првобитна варијанта била изложена на сајту Дома руске дијаспоре у електронском облику. Друга верзија је објављена у облику богатог каталога „Руси у Србији“, који обухвата, између осталог, одељак о раду руских царских конзула у старој Србији.

Отуда и пун назив изложбе: „Руси у Србији: Павле и Јуриј Лобачов, дипломата и уметник“. Неке фотографије у каталогу објављене су по први пут.

Антифашиста и совјетски патриота

Данас је изложба најзад доступна широкој публици у њеном класичном облику. У приземљу Дома руске дијаспоре представљени су животни пут уметника и његови радови. Занимљиво је да изложбу практично у потпуности чине материјали из кућне архиве породице Лобачов. Њих је музеју предао Дмитриј, син Јурија Лобачова. Он је рођен у српској престоници, као дете памти Југославију из ратног доба, као и значајан догађај из очевог живота: његов први сусрет са совјетским људима, ослободиоцима Београда.

„ У Београду је група матураната руско-српске гимназије организовала илегалну организацију Савез совјетских патриота. У једној ‘тројци’ налазио се и мој отац. Они су се бавили агитацијом, наговарали су омладину да не иде у Руски заштитни корпус, белогардејску немачку организацију. А 15. октобра у Београд су већ ушле наше јединице и јединице југословенске партизанске армије. Ја чак памтим ову сцену: иза куће искачу наши наоружани војници у шињелима. Народ излази из подрума: ‘Руси! Руси!’ Капетан или поручник каже: ‘Људи, пустите нас да ратујемо, нисмо овде дошли да се грлимо!’ И траже карту града. А тата им је понудио помоћ. Онај види да човек говори руски и поведе га са собом. Ишли су цео дан, он им је показао разне објекте. Увече су га довели у штаб код руководства, а главни ослободилац Београда био је генерал-пуковник Жданов, командант 4. гардијског механизованог корпуса. И отада је отац био у штабу, затим у централној служби за деминирање, затим у служби која се бавила дешифровањем докумената у вези са стрељањима која су Немци вршили у Београду и тако даље. А затим су му понудили да буде преводилац при војној јединици и да је прати како би координисао дејства југословенских партизана и руских јединица. Затим су се они нашли у Мађарској. Отац је радио као преводилац у Будимпешти, стигао до Беча и одатле се вратио кући, у Београд“, присећа се Дмитриј Лобачов.

Читать еще:  День памяти прп. Агапита в Киево-Печерской Лавре

Он и данас са задовољством у говор убацује неке српске речи и са љубављу говори о граду у којем је рођен, о Београду. Са поносом истиче да је по Јурију Лобачову названа улица у српској престоници, као што су улице добили и други Руси.

„ Непрекидно ме изненађује и чак одушевљава преданост српских људи сећању на Русе који су нешто учинили за Србе или Србију. Када човек тамо оде, то може да осети у сваком друштву“, истакао је син уметника на отварању изложбе.

Убрзо после рата породица Лобачов се преселила из Југославије у Румунију, где је Јуриј Лобачов тесно сарађивао са совјетским новинарима. Након тога вратили су се у своју домовину, у Лењинград. Рођен 1909. године, уметник је проживео богат и дуг живот. Преминуо је 2002. године. Његови радови се чувају у руским и српским државним и приватним архивама. Више пута су прештампавани у Београду и без сумње су постали заједничка културна баштина наших земаља. Један њен део можете видети у Дому руске дијаспоре.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Први сусрет с вртићем – три типа адаптације

Полазак детета у вртић или јасле представља углавном први излазак из породичне средине, тј. прво одвајање од родитеља, превасходно од мајке, на дуже време. Истовремено, за дете то може представљати и први сусрет са већим бројем непознатих особа, како са децом тако и са одраслима. Често је ово трауматична ситуација колико за дете, толико и за родитеље јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији.

Доласком детета у васпитну групу мења се његов дотадашњи начин живљења, углавном мимо његове воље. Ма како била изражена потреба за друштвом вршњака (обично после 3. године), дете у суштини нема потребу да сигурност породичног окружења мења за нешто ново и непознато. Зато највећи број деце реагује плачем или на неки други начин протестује и изражава своју тугу због раздвајања. Њима је тешко да схвате да је вртић/јасле добро и безбедно место као и да ће се родитељи вратити кроз неко време. Страх од одвајања доминира а осећање напуштености их преплављује – манифестације могу бити веома бурне и дуготрајне.

За родитеље је важно да знају да је извесна доза страха од одвајања уобичајена јер је везаност за породицу на раном узрасту развојно условљена. Страх од одвајања не треба да буде разлог за бригу, мада га нипошто не треба занемарити у процесу привикавања детета на колектив. Он се може сагледавати из сасвим другог угла, односно као показатељ да су дете и родитељ развили квалитетну узајамну везу.
Многа питања у овом периоду намећу се родитељима: зашто плаче, колико дуго плаче, раде ли то и друга деца, колико обично траје адаптација, шта је може учинити лакшом, да ли да од свега одустану и покушају поново након извесног времена, да ли је “бака-сервис” боље решење…

Сасвим је сигурно да се медицинске сестре у јаслама или васпитачи у вртићима боље сналазе у оваквим ситуацијама зато што су стручно оспособљени да разумеју дете и да му помогну и зато што је адаптација деце очекивани процес посебно у септембру месецу за који се праве посебни планови, осмишљавају активности како би се дете што безболније одвојило од родитеља и што пре навикло на колектив. Али, помоћ је потребна и родитељима и они је заиста очекују од особа којима поверавају своје дете. Зато треба искористити све расположиве начине комуникације са породицом (панои, благовремено организовани састанци са родитељима новоуписане деце, осмишљени кутак за родитеље, индивидуални разговори итд.) и родитељима предочити могуће тешкоће и начине њиховог превазилажења.

Од чега зависи процес адаптације

Процес адаптације је индивидуалан и условљен бројним чиниоцима. Одвојена од породице, деца ступају у једну нову и непознату средину у којој важе другачија правила и у којој се спроводи ритам живота на који нису навикла. Док су у породици имала привилегован положај, у колективу је ситуација неминовно другачија – један одрасли брине о групи деце или се одрасли који брину о групи смењују. У сваком случају, дете је у ситуацији да мора да дели са мноштвом себи равних и пажњу, и простор, и играчке, и много чега другог… Ток прилагођавања зависи од дететових индивидуалних особина, од његовог узраста, од здравственог стања, од породичне атмосфере у којој дете живи.

У принципу се лакше прилагођавању деца која су физички снажна и немају већих здравствених проблема, деца која имају богата и разноврсна социјална искуства пре доласка у колектив, деца чији родитељи имају позитиван став према игри итд. Истовремено, адаптација зависи и од општих услова живота и рада у самим јаслама или вртићу (опремљености потребним средствима, стручне оспособљености и карактеристика личности медицинских сестара или васпитача, броја деце у васпитној групи).

Основни типови адаптације

Обично се у стручној литератури наводе три основна типа адаптације: лака адаптација, адаптација средње тежине и тешка адаптација.

Лака адаптација представља нормалну реакцију на промену средине деце која имају оптималне васпитне услове и која су успоставила сигруну и стабилну емоционалну везу са родитељима. Код такве деце све реакције и промене у понашању пролазе у року од 10-15 дана боравка у колективу; дете брзо прихвата нову средину и радује се доласку у њу.

Адаптација средње тежине имају деца чије се промене у понашању продуже и до месец дана боравка у вртићу или јаслама, током којих дете упорно одбија долазак у колектив.

Тешка адаптација се обично врло ретко среће у пракси. Односи се на децу код које се могу запазити упорне и дуготрајне реакције и поремећаји у понашању који трају и по неколико месеци. Обично је код такве деце присутно више неповољних чиниоца који продужавају период адаптације као што су честа одсуства из колектива услед болести или неког другог разлога, неповољни породични услови, непримерени васпитни утицаји исл. У тим случајевима, потребно је тимско сагледавање проблема (васпитач/мед. сестра, родитељи и педагог или психолог) и заједничко проналажење начина да се тешкоће превазиђу.

Треба напоменути да највећи број деце прође процес адаптације без већих проблема, а само мали број пролази тежи облик адаптације.
Нека су деца склона реакцијама на физиолошком плану: одбијање хране, одбијање спавања, пробавне сметње, честе прехладе исл, а друга реакцијама у понашању – плач, агресивно понашање или повлачење.

Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је тзв. регресија, што значи да су се код детета појавили облици понашања карактеристични за неку од претходних фаза у развоју нпр. сисање прста, мокрење у кревет, тепање. Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације и она ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини и успоставља социо-емоционалне односе са васпитачем и другом децом.

Потребно је нагласити да адаптација није завршена када дете престане да плаче, већ када са задовољством долази у колектив и када почне спонтано и слободно да изражава своје емоције, мисли, способности. Зато, посебну пажњу треба обратити на повучену децу која обично тихо седе у неком кутку и не показују никакву иницијативу.

Шта саветовати родитељима

Један од задатака установе је да помогне деци и родитељима који први пут долазе у њу да превазиђу почетне тешкоће. Искуства у раду су показала да се адаптација може олакшати и скратити њено трајање применом одговарајућих поступака: претходним упознавањем са дететом, индивидуалним приступом, флексибилним временом за пријем деце, постепеним продужавањем боравка у колективу сходно дететовим могућностима, омогућавањем боравка родитеља у групи и многим другим.

Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:

• да код куће говоре о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом пре него што га упишу, да бораве у дворишту вртића док су у њему друга деца;

• да се претходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њим ускладе и кућни режим (оброци, спавање, боравак на отвореном,…);

• да планирају одсуство са посла док је дете у адаптацији, да је неко време пожељан и њихов боравак у простору вртића;

• да упознају васпитаче/медицинске сестре са особеностима и навикама свог детета;

• да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић;

• да му покажу да га воле и кад оно одбија останак у колективу;

• да разговарају са дететом о другој деци, о играчкама, о васпитачима, да му подстакну интересовање за садржаје у вртићу;

• да растаанке у вртићу учине кратким јер дуги растанци говоре о њиховим страховима и неодлучности;

• да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када ће се вратити;

• и наравно, да увек одрже своју реч!

Уколико је родитељу претешко да се одвоји од детета, може се предложити да адаптацију “одради” други члан породице који је близак детету.

Однос породице и јасала/вртића

Поласком детета у колектив, родитељи добијају партнере у васпитању своје деце. То не умањује њихову улогу нити одговорност али, ради саме деце тј. ради што бољег прихватања колектива, најбоље је када се са медицинским сестрама или васпитачима од почетка успостави добар однос.

Сваки однос до којег нам је стало захтева пуно труда са обе стране. Тако је и са овим. Кључ успешности налази се у одржавању добре комуникације родитеља и вртића тј. у сталној и отвореној узајамној комуникацији.

Први сусрет родитеља и васпитача значајан је са аспекта упознавања – то је прилика када родитељ треба да да основне информације о здравственом стању детета, навикама у храњењу, спавању, о породичним приликама а од васпитача да добије информације о групи у којој ће дете боравити, програму рада, дневном распореду активности, исхрани, начину плаћања и сл.

Читать еще:  Распеће: слика смрти или тријумф над смрћу

Уколико родитељ има потребу, може разговарати са члановима стручне службе о специфичним потребама детета, о могућем индивидуалном плану адаптације, о својим потребама у односу на вртић, оправданости појединих васитних поступака итд.

На првом групном родитељском састанку родитеље треба упознати с начином функционисања вртића као целине, разменити информације о потребама и очекивањима родитеља у односу на вртић и обратно, о очекивањима васпитача у односу на испуњавање обавеза од стране родитеља. Неопходно је родитеље обавестити о времену предвиђеном за индивидуалне разговоре, о начинима њиховог укључивања у живот вртића, о значају заједничког деловања и усклађености васпитних ставова.

Потребно је родитеље упознати са комуникацијом преко паноа који се налази испред собе сваке васпитне групе као и са садржајима кутка за родитеље у самом вртићу. Подразумева се да ће они бити увек добро осмишљени тј. да ће медицинске сестре или васпитачи добро проценити шта је актуелно у датом тренутку и у складу са тим одабрати адекватне садржаје.

На крају треба истаћи да први дани проведени у колективу могу да буду одлучујући за став који се код детета и његових родитеља гради према њој, због чега треба предузети све могуће мере како би се избегле или барем умањиле стресне ситуације због ступања у нову средину и од самог почетка засновали квалитетни партнерски односи.

От Матфея святое благовествование, глава 8 Матфея, глава 8

Сшедшу же ему с горы, вслед его идяху народи мнози. И се, прокажен пришед кланяшеся ему, глаголя: Господи, аще хощеши, можеши мя очистити. И простер руку Иисус, коснуся ему, глаголя: хощу, очистися. И абие очистися ему проказа. И глагола ему Иисус: виждь, ни комуже повеждь: но шед покажися иереови и принеси дар, егоже повеле (в законе) моисей, во свидетелство им. Вшедшу же ему в капернаум, приступи к нему сотник, моля его и глаголя: Господи, отрок мой лежит в дому разслаблен, люте стражда. И глагола ему Иисус: аз пришед изцелю его. И отвещав сотник, рече (ему): Господи, несмь достоин, да под кров мой внидеши: но токмо рцы слово, и изцелеет отрок мой: ибо аз человек есмь под властию, имый под собою воины: и глаголю сему: иди, и идет: и другому: прииди, и приходит: и рабу моему: сотвори сие, и сотворит. Слышав же Иисус, удивися, и рече грядущым по нем: аминь глаголю вам: ни во израили толики веры обретох. глаголю же вам, яко мнози от восток и запад приидут и возлягут со авраамом и исааком и иаковом во Царствии небеснем: сынове же царствия изгнани будут во тму кромешнюю: ту будет плачь и скрежет зубом. И рече Иисус сотнику: иди, и якоже веровал еси, буди тебе. И изцеле отрок его в той час. И пришед Иисус в дом петров, виде тещу его лежащу и огнем жегому, и прикоснуся руце ея, и остави ю огнь: и воста и служаше ему. Позде же бывшу, приведоша к нему бесны многи: и изгна духи словом и вся болящыя изцели: да сбудется реченное исаием пророком, глаголющим: той недуги нашя прият и болезни понесе. Видев же Иисус многи народы окрест себе, повеле (учеником) ити на он пол. И приступль един книжник, рече ему: учителю, иду по тебе, аможе аще идеши. глагола ему Иисус: лиси язвины имут, и птицы небесныя гнезда: Сын же Человеческий не имать где главы подклонити. Другий же от ученик его рече ему: Господи, повели ми прежде ити и погребсти отца моего. Иисус же рече ему: гряди по мне и остави мертвых погребсти своя мертвецы. И влезшу ему в корабль, по нем идоша ученицы его. И се, трус велик бысть в мори, якоже кораблю покрыватися волнами: той же спаше. И пришедше ученицы его возбудиша его, глаголюще: Господи, спаси ны, погибаем. И глагола им: что страшливи есте, маловери? Тогда востав запрети ветром и морю, и бысть тишина велия. Человецы же чудишася, глаголюще: кто есть сей, яко и ветри и море послушают его? И пришедшу ему на он пол, в страну гергесинскую, сретоста его два бесна от гроб исходяща, люта зело, яко не мощи ни кому минути путем тем. И се, возописта глаголюща: что нама и тебе, Иисусе Сыне Божий? пришел еси семо прежде времене мучити нас. Бяше же далече от нею стадо свиний много пасомо. Беси же моляху его, глаголюще: аще изгониши ны, повели нам ити в стадо свиное. И рече им: идите. Они же изшедше идоша в стадо свиное: и се, (абие) устремися стадо все по брегу в море, и утопоша в водах. Пасущии же бежаша, и шедше во град, возвестиша вся, и о бесною. И се, весь град изыде в сретение Иисусови: и видевше его, молиша, яко дабы прешел от предел их.

Чистоговорки на букву С

Чистоговорки на букву С

Ся-ся-ся, ся-ся-ся — не поймали карася.
Се-се-се, се-се-се — карасей ловили все.
Си-си-си, си-си-си — в водоеме караси.
Ся-ся-ся, ся-ся-ся — вот поймать бы карася!
Са-са-са, са-са-са — ой-ой-ой летит оса!
Сы-сы-сы, сы-сы-сы — не боимся мы осы!
Су-су-су, су-су-су — видел кто из вас осу?
Сы-сы-сы, сы-сы-сы — мы не видели осы.
Са-са-са, са-са-са — отгадайте, где оса.

Са-са-са: на столе оса.
Су-су-су: не боимся мы осу.
Сы-сы-сы: жало остро у осы.
Се-се-се: киселя дадим осе.

Са-са-са – на дворе роса.
Са-са-са – в лесу бывает лиса.
Са-са-са — у меня лиса.
Су-су-су – даю Саше лису.
Са-са-са – у кого лиса?

Ос-ос-ос – на поляне много ос.
Су-су-су – мы видели осу.
Са-са-са – летит оса.
Са-са-са – прилетела оса.
Су-су-су – мы прогоним осу.
Са-са-са – улетела оса.
Сы-сы-сы – не боимся мы осы.

Со-со-со у Светланы колесо.
Со-со-со – мы сменили колесо.
Су-су-су- было холодно в лесу.
Усь-усь-усь – на лугу пасется гусь.
Си-си-си – ты сырочек откуси.
Ся-ся-ся – мы поймали карася.
Ся-ся-ся – Костя ловит карася.

Сы-сы-сы – у Семена нет косы.
Са-са-са – вот коса.
Са-са-са – острая коса.
Сой-сой – траву косили мы косой.

Сы-чи-сы – вот часы.
Сы-чи-сы – идут часы.
Сов-сов-сов – есть стрелки у часов.
Сы-чи-сы – похожи стрелки на часы.

Солнце — Солнце – золотое донце.
Солнце – солнышко – свети.
Солнце – солнышко – гори.

Сказала со смехом соседке синица:

— Стать самой стрекучей сорока стремится!

Ах, вы, сени, сени, сени
Вышел в сени сонный Сеня.
И в сенях споткнулся Сеня,
И кувырк через ступени.

Солнце-Солнце – золотое донце.
Солнце – солнышко свети.
Солнце – солнышко гори.

Пёс лису учуять смог —
Сразу подал голосок.
Унеслась лиса в лесок —
Сала дали псу кусок.

Автоматизация звука С в словах

1. Ах вы сени, сени, вышел в сени сонный Сеня, и в сенях споткнулся Сеня,
и кувырк через порок.
2. Было весело на горке Сане, Соне и Егорке, А Маруся не каталась – в снег упасть она боялась.
3. У Степана есть сметана, простокваша да творог, семь копеек – туесок (берестяная кубышка с тугою крышкою и со скобкой или дужкой в ней).
4. Везет на горку Саня за собою сани.
5. В семеро саней, по семеро в сани, уселись сами. Ехал с горки Саня, а на Сане сани.
6. Есть сушки Проше, Васюше и Антоше. Еще две сушки Нюше и Петруше.
7. Купила Марусе бусы бабуся, на рынке споткнулась бабуся о гуся. Все бусы склевали по бусинке гуси.
8. Саша любит сушки, Соня – ватрушки.
9. Саша шла по шоссе и сосала сушку.
10. Шла Саша по шоссе, несла сушку на шесте, и сосала сушку.
11. Сеня вез воз сена.
12. У Сени и Сани в сетях сом с усами.
13. Везет Сенька Саньку с Сонькой на санках;
Санки скок – Сеньку с ног, Саньку в бок, Соньку в лоб.
14. Сено Сене Костя косит, в сени сено Сеня носит.
15. Носит Сеня в сени сено, спать на сене будет Сеня.
16. Слоны умны, слоны смирны, слоны спокойны и сильны.
17. Синичка, синичка – воробью сестричка.
18. Переносица с носа на нос не переносится.
19. На спице синица, синице не спится.
20. У Сени, Сережи и Саши нос, шея, уши и щеки в саже (ж, с, ш, щ)
21. Сашу спрашивает Гришка: «У стрижа жена – стрижка?» (ж, с, ш).
22. На носу у носорога сорок сорок.
23. У Раисы сестра Лариса, у Ларисы сестра Раиса.
24. Тося, не носи в сите ситро.
25. Сух сук нес барсук.
26. Веселей, Савелий, сено пошевеливай.
27. У осы не усы, не усищи, а усики.
28. Оса боса и без пояса.
29. Съел Слава сало, да сала было мало.
30. Пустует пост на мостовой – бастует Сеня-постовой.
31. Стёпа принёс сёстрам на перекрёсток пёстрые блёстки.
32. Села Алеся, с печи ноги свеся, не смейся, Алеся, а на печи грейся.
33. Вёз Анос сеять овёс. Посеял овёс. Уродился овёс. Пришёл Анос, скосил овёс, повязал овёс, смолотил овёс, до зерна Анос поввыбрал овёс, увез овса воз.
34. Берёзка коренистенькая, по корню – криволистенькая, по серёдке –суковатенькая, по вершинке – высококудреватенькая.
35. Идет козел с косой козой, идет козел с босой козой (к, с).
36. Шёл косой козёл с косой; пришел косой козёл с косой (к,с).
37. Не хочет косой косить косой; говорит: «Коса коса» (к,с).
38. Косарь Касьян косой косит косо. Не скосит Касьян-косарь покоса.
39. Заяц косой сидит за осокой-травой, смотрит косой, как девушка с косой косит траву косой.
40. Косарь косил, косу носил. Коси, коса, пока роса, роса долой – косец домой. Коса косит гладко, коса любит лопатку, лопатка песочек, косец – пирожочек.
41. Вася косил косилкой спелый овес.
42. В поле полет Поля просо, сорняки выносит Фрося (И. Демьянов).
43. Курочка шустра пестра, уточка с носка плоска.
44. Ерш, пескарь, осетр, севрюга рады повстречать друг друга.
Сухина Е.И.
45. У Сысоя усы от носа до пояса.
46. У тестя нос и усы в тесте.
47. У соседа домоседа сосед-непоседа, у соседа-непоседы сосед-домосед.
48. Сноха снуёт от снопа к снопу.
49. Вовсе не все Лены во вселенной веселы.
50. Не садись на мопса-пса – укусит.

Ссылка на основную публикацию
Статьи c упоминанием слов:
Adblock
detector