0 просмотров
Рейтинг статьи
1 звезда2 звезды3 звезды4 звезды5 звезд
Загрузка...

Средњовековни српски манастир Лубостиња

Средњовековни српски манастир Лубостиња

Жича – женский православный монастырь в сербской исторической области Рашка, историческая, религиозная и культурная достопримечательность страны. Жичу можно назвать архитектурной «декларацией о независимости» Сербии – место, на котором стоит монастырь, равноудалено от Константинополя и Рима, таким образом основатели монастыря, вероятно, хотели выразить надежду на то, что когда-нибудь Сербия сравняется по могуществу с этими двумя центрами христианской религии.

Монастырь Жича в Сербии появился в начале XIII ст. «Идеологами» его создания стали два человека – будущий король, а на тот момент еще Великий жупан Рашки Стефан Неманич, и его младший брат Растко, который позднее войдет в историю страны и церкви как Савва Сербский, один из самых почитаемых местной церковью святых. Савва незадолго до того побывал на Афоне и привез оттуда мощи Святого Симеона – отца братьев, отрекшегося от престола в пользу старшего из братьев и принявшего постриг вслед за младшим.

Кроме того, Савва привез с собой и мастеров, которые расписали кафоликон монастыря – собор, освященный в честь Вознесения господня. В этом же соборе в 1221 г. младший брат короновал старшего, и Стефан стал первым королем Сербии. После этого в стенах собора было короновано еще 18 правителей страны (в том числе и Петр I Карагеоргиевич), здесь же проводились и интронизации первосвятителей Сербской православной церкви.

Архитектура

Жича не только расположен «посредине» между Римом и Константинополем: стиль, в котором построены сооружения монастыря, также являет собой нечто среднее между романским и византийским зодчеством, который даже получил собственное название от местности, в которой расположен монастырь – рашкинский стиль. Фасад монастыря ярко-красный – эту черту он «унаследовал» от монастырей на Афоне.

До наших дней в первозданном виде монастырь не сохранился. Во времена турецкого владычества он был разграблен и пришел в запустение. После обретения Сербией независимости были проведены реставрационные работы, и Жича получил второе рождение. Однако во время II мировой бомбардировками были разрушены кельи, монастырская типография, заметно пострадал собор – он лишился практически всей северной стены, был уничтожен каменный иконостас. В 1994 г. последний был восстановлен по имевшимся рисункам. Новый иконостас выполнен из мрамора. Уцелела только церковь XIV ст. Св. Феодора Тирона и Феодора Стратилата. Фрески, украшавшие стены собора, сохранились плохо.

Читать еще:  Фотографије св. Луки (Воjно-Jасенецког)

Как посетить монастырь?

Монастырь Жича расположен недалеко от Кралево – доехать оттуда по Дороге №5 можно примерно за 10 мин. До самого Кралево из Белграда можно доехать по Дороге №24 и Е75 либо по Дороге №22 в среднем за 2,5 ч. Посетить монастырь можно в любой день, с 7:00 до 16:00. Литургии проходят по субботам в 6:00.

Манастир Решковица – српски Јерусалим међу планинским врховима источне Србије

Српски православни манастир Решковица налази се недалеко од места Ждрело, на путу Петровац на Млави-Жагубица. Припада Браничевској епархији. Манастир има три храма у изградњи, постављена су на спрат један изнад другог, а посвећена Светим Апостолима, Светој Екатарини и Светој Тројици. Овај чудесни храм у долини међу планинским врховима источне Србије задужбина је кнеза Лазара. То је први скитски манастир у Србији после средњег века, у ком се живело и живи по јерусалимским правилима.

У малој котлини окруженој брдима и белим литицама хомољских врхова Великог Вукана и Лукиног камена, са речицом Орешковицом што извире недалеко одатле, сметио се нови храм међу остацима некада чувеног манастира Орешковице. Овај манастир српско-византијског стила налази се и недалеко од Горњачке клисуре и чувеног манастира Горњак.

Лековит извор крај манастира по предању је сазидао кнез Лазар. Тај извор се налазио на седамдесетак метара северно од старе манастирске цркве. Цео манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увек понегде назиру. Од саме цркве остало је веома мало, заправо делови зида не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била царска задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомољe, што одликујe и њега као човека и тешко време у ком је живео.

Средњовековно име манастира гласи Орешковица, а помиње се и као светотројички или троицки. У пећинама око Решковице обитавали су подвижници и учени испосници исихасти – синаити, који су живели по строгим правилима пустињака са Синаја и Светогорске пустиње.

Од средњовековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донео из Јерусалима. Он од 1991. обнавља манастир у планинском беспућу. Црква Свете Тројице је јединствена, јер има три црквена брода на три спрата. Два су под земљом и посвећени су Сабору Светих апостола и Светој Катарини Синајској, а надземни део храма Светој Тројици. У спољашњем изгледу храма украшеног лепо отесаним белим кречњаком и црвенкастим пешчаром уједињени су елементи српско-византијског стила с егзотичним утицајима из Свете земље.

Читать еще:  Отпевание митрополита Питирима состоится 7 ноября в Елоховском соборе

– Отац Душан је провео десет година на Синају и вратио се у Србију да обнови традицију синаита из средњег века. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, за коју је народ знао по лековитим извору. Нажалост, у комунизму није била дозвољена њена обнова. Отац Душан прави први скитски манастир у Србији после средњег века где ће се живети по јерусалимским правилима – рекли су нам поклоници који у долазе у скривени манастир. Међу њима је највише ходочасника који су посетили свету земљу са оцем Душаном.

Фото: Youtube printscreen

Поклоници кажу да јеромонах често тихује на литицама и у пећинама где су живели средњовековни исихасти који су се склањали у Србију бежећи пред Османлијама са Синаја, Кипра и са Свете Горе. Многи међу поклоницима Решковице су љубитељи висина и самоће, па су направили стазу ка врху беле хриди Лукиног камена чији голи крш наликује Гори синајској.

Са скученог врха, где сваки корак мора пажљиво да се мери, пуца невероватан поглед на долину Браничева и хомољске врхове. На том видиковцу поклоници су подигли велики крст који је постао обавезна станица многобројних љубитеља природе који викендом шетају Хомољем. С те хриди, која се суновраћује у дубину, Решковица изгледа као мистични ковчег на коме под јутарњим сунцем блиста искра одсјаја највећег крста, чије су димензије једнаке ономе на коме је разапет Христ.

Стаза од села Ждрела, која прати бистру Решковицу, није само пут ходочасника. То је један од омиљених путева многобројних љубитеља природе који посећују хомољске врхове Велики и Мали Вукан, Лукин камен и Суморовац. На стази погодној за планинско трчање одржава се и традиционални „Хомољски планинарски маратон“.

Фото: manastiriusrbiji.com

Средњовековни српски манастир Лубостиња

Манастир Високи Дечани (Фото: Flickr/Babak Fakhamzadeh)

УНЕСКО је на данашњи дан 2004. године прогласио манастир Српске православне цркве Високи Дечани на Косову и Метохији за мјесто свјетске културне баштине.

Манастир Високи Дечани, који датира из 14. вијека, налази се на списку Унескове Свјетске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову“.

Читать еще:  Я хочу поговорить о смерти

УНЕСКО је у образложењу навео да су фреске Високих Дечана једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у 14. вијеку.

Манастир Високи Дечани је српски средњовјековни православни манастир – задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана.

Иницијативу за градњу овог манастира дао је Свети Сава.

Градња је завршена 1335. године, а фреске око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем &мдасх; Спасовдану /фреска празника приказана је у куполи под називом Христ Сведржитељ, свевладар/. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Налази се у удолини поред рјечице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

Мошти Светог краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у манастиру.

Према предању, Турци су хтјели Дечане да претворе у џамију 1692. године, али се „догодило чудо које их је спријечило да реализују ту намјеру“, а оно је приписано Јелени Дечанској.

Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Колико се зна, манастор је осликан 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира – дуг 36 метара, а висок 30 метара – за оно вријеме потпуно су неуобичајене и допринијеле су да се овај манастир назива „Високи Дечани“.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одјећу коју је сашио тадашњи епископ, а каснији патријарх српски Павле.

При манастиру се још од 18. вијека налазила српска школа, која није прекидала рад.

Манастир је страдао у другој половини 19. вијека од Албанаца. Архимандрит Рафаило се једва спасио бјежећи у Црну Гору, а када се ситуација смирила на чело манастира постављен је јеромонах Данило.

Године 1900. манастир је преживео тешко опсадно стање, јер се неколико пута нашао на мети разбојничке банде.

Арбанаси су често пљачкали манастир. Да би спријечили пропаст манастира Високих Дечана, 1. фебруара 1903. године у њега су се усели руски калуђери. Изабрали су за новог игумана Кирила, из светогорског манастира Светог Јована.

Високи Дечани су и данас непорециво свједочанство српске историје и битисања на Косову од Средњег вијека, а уврштавање у списак заштићене културне баштине УНЕСКО доказ је његовог значаја.

Ссылка на основную публикацию
Статьи c упоминанием слов:
Adblock
detector