0 просмотров
Рейтинг статьи
1 звезда2 звезды3 звезды4 звезды5 звезд
Загрузка...

Свети Јован Крститељ: покушај психолошког портрета

«Позы» Аретино — средневековая похабщина, ставшая классикой Ренессанса

«Позы» Аретино, «Шестнадцать поз» или «Любовные позы» — все это названия сборника похабных стихов поэта Пьетро Аретино, проиллюстрированного гравюрами с разнузданными сценами секса.

Эту книгу запрещали, за нее сажали, ее много раз подпольно копировали, и ей восхищались — со временем «Позы» Аретино превратились из произведения, от одного упоминания которого дамы падали в обморок, в ценнейший артефакт Ренессанса, из которого черпали вдохновение Казанова и Александр Сергеевич Пушкин.

Рассказываем о непростой судьбе этого очаровательного культурного памятника средневековой эротики. Естественно, с картинками.

Начать рассказ о «Позах» Аретино придется издалека. В 1524 году маркиз Федерико II Гонзага решил построить себе загородную виллу рядом с городом Мантуя, и пригласил в качестве архитектора не абы кого, а Джулио Романо, именитого ученика Рафаэля Санти. Романо понадобилось всего восемнадцать месяцев на постройку виллы и еще десять лет на дальнейшую роспись ее интерьеров. Работа оказалась колоссальной. Несколько залов покрыли огромные росписи с мифами о богах-олимпийцах, однако некоторые работы Романо отличались от основного массива. К примеру, вот эта:

Хотя маркиз Гонзага и придерживался передовых взглядов, еще до начала строительства виллы он забраковал большинство откровенных росписей, оставив лишь несколько. Но пропасть самым пикантным рисункам не дал друг Романо, Маркантонио Раймонди — художник и еще один ученик Рафаэля. Когда Раймонди впервые увидел этюды приятеля, он был настолько восхищен их дерзким эротизмом, что предложил Романо незамедлительно переделать их в гравюры и издать отдельно. Автор был не против, но понимал, что после такого у них точно появятся серьезные проблемы не только с властями, но и лично с папой Климентом VII, с которым у Романо и без того были сложные отношения.

По легенде, Климент VII однажды пригласил Джулио Романо расписывать Ватикан, однако времена были тяжелые, и они не смогли договориться насчет гонорара, поэтому в отместку ретивый художник оформил зал Константина порнографическими картинами, которые потом пришлось перекрашивать, за что Романо и впал в немилость.

Так это было на самом деле или нет — никто не знает, но Романо действительно поучаствовал в росписи Битвы Константина, которую ему поручили доделать за Рафаэлем после смерти мастера. И между Романо и Климентом правда были разногласия, но, с другой стороны, у кого из именитых живописцев их тогда не было? В Италии шел Ренессанс, и если для творческих людей это был переломный момент в художественном переосмыслении роли человека, Бога и морали, то для католической церкви это был слом политический — в 1527 году Рим вообще будет разграблен войсками Карла V, из-за чего власть папы серьезно пошатнется.

Но в 1524 году папский престол еще крепко стоял, и когда гравюры Раймонди по самым разнузданным эскизам Романо были изданы, их незамедлительно изъяла церковь. Усугубляло дело еще и то, что картинки с совокупляющимися парочками сопроводил похабнейшими стихами друг живописцев, поэт Пьетро Аретино. По другой версии, Аретино добавил свои сонеты уже многим позже, однако очевидец всего этого безрассудства, художник Джорджо Вазали, пишет о событиях так:

Джулио Романо поручил Маркантонио вырезать по его рисункам на двадцати листах все возможные способы, положения и позы, в каких развратные мужчины спят с женщинами, и, что хуже всего, мессер Пьетро Аретино написал для каждого способа неприличный сонет, так что я уж и не знаю, что было противнее: вид ли рисунков Джулио для глаза или слова Аретино для слуха. Произведение это было строго осуждено папой Климентом, и, если бы, когда оно было опубликовано, Джулио уже не уехал в Мантую, он заслужил бы суровое наказание от разгневанного папы. Маркантонио был схвачен и заключен в тюрьму, и плохо бы ему пришлось, если бы его не выручили кардинал Медичи и Баччо Бандинелли, находившиеся в Риме на службе у папы.

Лишь в неспокойном 1527 году Романо, Раймонди и Аретино удалось, наконец, переиздать свой труд, но и тут их ждала неудача. Творцы понадеялись, что политическая смута в Италии отведет от них зоркий взгляд папы Климента VII, но чуда не произошло — второе издание сборника, уже известного в народе как «Позы» Аретино, также было полностью сожжено. На этот раз, к сожалению, безвозвратно.

Уцелевшая гравюра Раймонди

Так оригинал «Поз» Аретино был утрачен — до нас дошла лишь одна уцелевшая гравюра Раймонди и шестнадцать сонетов Пьетро Аретино. Однако в середине XVI века широкой публике это произведение было вновь представлено в изложении художника Агостино Карраччи, сделавшего копию с другой копии 1550 года. «Любовные позы» к тому моменту уже превратились в легенду — сборник несколько раз переиздавался кем ни попадя, но раз за разом уничтожался властями.

Копия «Поз» 1550 года

По разрозненным свидетельствам мы знаем лишь то, что обе этих версии («Позы» Карраччи и пиратское издание 1550 года) отличаются от оригинала персонажами, но не самими позами. На гравюрах Раймонди были изображены обычные люди, тогда как Карраччи рисовал пары богов и знаменитых любовников из реальной истории: Зевс и Гера, Марк Антоний и Клеопатра, и все в таком духе. Не исключено, что таким образом Карраччи хотел избежать излишнего гнева церковников — дескать, не порнографию какую-то рисует, а отдает дань уважения классическим сюжетам.

Мускулистые тела и мощные торсы персонажей тоже были идеей Карраччи, как и идея перенести сцены секса из бытовых интерьеров в более помпезные локации. Именно эта версия «Поз» Аретино в итоге и стала каноничной, а если точнее, то ее французское переиздание 1798 года под названием L’Arétin d’Augustin Carrache, ou recueil de postures érotiques, d’après les gravures à l’eau-forte par cet artiste célèbre (примерный перевод — «Позы Аретино в исполнении Агостино Карраччи или сборник эротических картин с дополнениями знаменитого художника»).

По соображениям нынешней нравственности, во многом столь близкой по духу эпохе Ренессанса, мы были вынуждены замазать некоторые пикантные детали этих гравюр. Но вы наверняка это и так уже поняли.

Свети Јован Крститељ: покушај психолошког портрета

Српска православна црква и верници празнују 20. јануара дан Светог Јована Крститеља.
Свети Јован је био савременик Христов и његов рођак, по телу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарије, а мајци његовој било је име Јелисавета.
Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:
«Нека му је име Јован!», и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.
Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.
Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.
Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: «Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?», а он им одговори: «Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало».
Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: «Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону».
Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:
«Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!»
Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:
«Јеси ли ти Илија или који други пророк?», а он одговори: «Нисам, ја сам глас који виче у пустињи».
Онима који га питаше: «Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?», Јован одговори:
«Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем».
Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова.
У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, реце:
«Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син».
Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона — Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.
У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: «Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?.» Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. «Истина је горка!» Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.
Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.
Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци.
Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв.
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.

Читать еще:  Как бороться с самой убийственной страстью

На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: «Покајте се јер се приближава царство небеско», или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.

Стање ствари

Home Преносимо Свети Јован Кронштатски, пророк 20. века

Свети Јован Кронштатски, пророк 20. века

Преподобни Јован Кронштатски прослављен је у Руској Заграничној Цркви 1964. године, а 14. јуна 1990. убројила га је у лик светих и Московска Патријаршија

Св. Јован Кронштатски

Данас, 2. јануара по новом календару, Православна црква прославља Светог Јована Кронштатског, великог подвижника у свету и пророка наших дана. Од његовог упокојења прошло је тачно 109 година.

Животни пут оца Јована Сергијева (1829-1908) разликовао се од већине њему сличних људи који су живели у другој половини 19. и на почетку 20. века. Отац Јован није био затворен у своју келију негде у беспућу, излазећи из ње само на послушање и у цркву. Он се са људима носио сваки дан, по цео дан. Провео је 53 године као свештеник на острву Кронштат у Финском заливу надомак Санкт Петербурга, служећи Свету Литургију свакога дана. Предавао је веронауку у локалној школи, градио домове за незапослене, старе, гладне, сиротињу, бескућнике. На улици га је свакодневно салетало мноштво народа, већина њих ту са жељом, молбом, захтевом. Иако у сталној журби, тада је прилазио и обраћао се онима у великој невољи, и саветом или новчаном помоћи помагао, тешио, упућивао. Забележени су многи случајеви исцељења после његове усрдне молитве.

Читать еще:  Пасха дошла и до Индии

Оженио се да би постао свештеник и цео свој век провео у народу. Са супругом је, по сведочењима, живео као са сестром. Васпитавали су заједно кћи женине сестре. Јелисавета Константиновна била је верни помоћник супругу у свим његовим делатностима.

Популарност баћушке Јована у Русији била је огромна почетком прошлог века. Он је често сам стајао насупрот следбеника Лава Толстоја и скоро целе руске интелигенције, која је прижељкивала промене и револуцију. Називали су га представником “Црних стотина” (рус. Черносо́тенцы – крајњих десничара; данас би то одговарало називу клерофашиста), исмеван је у штампи, чак физички нападан. Припадници многих групација користили су свештеников ауторитет и многобројне легенде о њему да би подржали своје циљеве. Отац Јован сва та искушења подносио је са великим смирењем, молећи се непрестано за целу Русију и за свет.

Пред смрт је предвидео скору велику катастрофу у Русији, и људе непрестано позивао на покајање.

Свети Јован је оставио за собом књигу записа о свом духовном животу, “Мој живот у Христу”, која кратким причама и афоризмима открива тајне духовног живота и даје савете како се борити са злим мислима и поривима, и какав став треба заузети у питањима вере.

Преподобни Јован Кронштатски прослављен је у Руској Заграничној Цркви 1964. године, а 14. јуна 1990. убројила га је у лик светих и Московска Патријаршија. Његове свете мошти почивају у женском манастиру Св. Јована на Петроградском острву у Санкт Петербургу.

«Позы» Аретино — средневековая похабщина, ставшая классикой Ренессанса

«Позы» Аретино, «Шестнадцать поз» или «Любовные позы» — все это названия сборника похабных стихов поэта Пьетро Аретино, проиллюстрированного гравюрами с разнузданными сценами секса.

Эту книгу запрещали, за нее сажали, ее много раз подпольно копировали, и ей восхищались — со временем «Позы» Аретино превратились из произведения, от одного упоминания которого дамы падали в обморок, в ценнейший артефакт Ренессанса, из которого черпали вдохновение Казанова и Александр Сергеевич Пушкин.

Рассказываем о непростой судьбе этого очаровательного культурного памятника средневековой эротики. Естественно, с картинками.

Начать рассказ о «Позах» Аретино придется издалека. В 1524 году маркиз Федерико II Гонзага решил построить себе загородную виллу рядом с городом Мантуя, и пригласил в качестве архитектора не абы кого, а Джулио Романо, именитого ученика Рафаэля Санти. Романо понадобилось всего восемнадцать месяцев на постройку виллы и еще десять лет на дальнейшую роспись ее интерьеров. Работа оказалась колоссальной. Несколько залов покрыли огромные росписи с мифами о богах-олимпийцах, однако некоторые работы Романо отличались от основного массива. К примеру, вот эта:

Хотя маркиз Гонзага и придерживался передовых взглядов, еще до начала строительства виллы он забраковал большинство откровенных росписей, оставив лишь несколько. Но пропасть самым пикантным рисункам не дал друг Романо, Маркантонио Раймонди — художник и еще один ученик Рафаэля. Когда Раймонди впервые увидел этюды приятеля, он был настолько восхищен их дерзким эротизмом, что предложил Романо незамедлительно переделать их в гравюры и издать отдельно. Автор был не против, но понимал, что после такого у них точно появятся серьезные проблемы не только с властями, но и лично с папой Климентом VII, с которым у Романо и без того были сложные отношения.

Читать еще:  Талгат Сафа Таджуддин подарил губернатору Анатолию Бровко Коран

По легенде, Климент VII однажды пригласил Джулио Романо расписывать Ватикан, однако времена были тяжелые, и они не смогли договориться насчет гонорара, поэтому в отместку ретивый художник оформил зал Константина порнографическими картинами, которые потом пришлось перекрашивать, за что Романо и впал в немилость.

Так это было на самом деле или нет — никто не знает, но Романо действительно поучаствовал в росписи Битвы Константина, которую ему поручили доделать за Рафаэлем после смерти мастера. И между Романо и Климентом правда были разногласия, но, с другой стороны, у кого из именитых живописцев их тогда не было? В Италии шел Ренессанс, и если для творческих людей это был переломный момент в художественном переосмыслении роли человека, Бога и морали, то для католической церкви это был слом политический — в 1527 году Рим вообще будет разграблен войсками Карла V, из-за чего власть папы серьезно пошатнется.

Но в 1524 году папский престол еще крепко стоял, и когда гравюры Раймонди по самым разнузданным эскизам Романо были изданы, их незамедлительно изъяла церковь. Усугубляло дело еще и то, что картинки с совокупляющимися парочками сопроводил похабнейшими стихами друг живописцев, поэт Пьетро Аретино. По другой версии, Аретино добавил свои сонеты уже многим позже, однако очевидец всего этого безрассудства, художник Джорджо Вазали, пишет о событиях так:

Джулио Романо поручил Маркантонио вырезать по его рисункам на двадцати листах все возможные способы, положения и позы, в каких развратные мужчины спят с женщинами, и, что хуже всего, мессер Пьетро Аретино написал для каждого способа неприличный сонет, так что я уж и не знаю, что было противнее: вид ли рисунков Джулио для глаза или слова Аретино для слуха. Произведение это было строго осуждено папой Климентом, и, если бы, когда оно было опубликовано, Джулио уже не уехал в Мантую, он заслужил бы суровое наказание от разгневанного папы. Маркантонио был схвачен и заключен в тюрьму, и плохо бы ему пришлось, если бы его не выручили кардинал Медичи и Баччо Бандинелли, находившиеся в Риме на службе у папы.

Лишь в неспокойном 1527 году Романо, Раймонди и Аретино удалось, наконец, переиздать свой труд, но и тут их ждала неудача. Творцы понадеялись, что политическая смута в Италии отведет от них зоркий взгляд папы Климента VII, но чуда не произошло — второе издание сборника, уже известного в народе как «Позы» Аретино, также было полностью сожжено. На этот раз, к сожалению, безвозвратно.

Уцелевшая гравюра Раймонди

Так оригинал «Поз» Аретино был утрачен — до нас дошла лишь одна уцелевшая гравюра Раймонди и шестнадцать сонетов Пьетро Аретино. Однако в середине XVI века широкой публике это произведение было вновь представлено в изложении художника Агостино Карраччи, сделавшего копию с другой копии 1550 года. «Любовные позы» к тому моменту уже превратились в легенду — сборник несколько раз переиздавался кем ни попадя, но раз за разом уничтожался властями.

Копия «Поз» 1550 года

По разрозненным свидетельствам мы знаем лишь то, что обе этих версии («Позы» Карраччи и пиратское издание 1550 года) отличаются от оригинала персонажами, но не самими позами. На гравюрах Раймонди были изображены обычные люди, тогда как Карраччи рисовал пары богов и знаменитых любовников из реальной истории: Зевс и Гера, Марк Антоний и Клеопатра, и все в таком духе. Не исключено, что таким образом Карраччи хотел избежать излишнего гнева церковников — дескать, не порнографию какую-то рисует, а отдает дань уважения классическим сюжетам.

Мускулистые тела и мощные торсы персонажей тоже были идеей Карраччи, как и идея перенести сцены секса из бытовых интерьеров в более помпезные локации. Именно эта версия «Поз» Аретино в итоге и стала каноничной, а если точнее, то ее французское переиздание 1798 года под названием L’Arétin d’Augustin Carrache, ou recueil de postures érotiques, d’après les gravures à l’eau-forte par cet artiste célèbre (примерный перевод — «Позы Аретино в исполнении Агостино Карраччи или сборник эротических картин с дополнениями знаменитого художника»).

По соображениям нынешней нравственности, во многом столь близкой по духу эпохе Ренессанса, мы были вынуждены замазать некоторые пикантные детали этих гравюр. Но вы наверняка это и так уже поняли.

Свети Јован Крститељ: покушај психолошког портрета

Войти

Авторизуясь в LiveJournal с помощью стороннего сервиса вы принимаете условия Пользовательского соглашения LiveJournal

  • Recent Entries
  • Archive
  • Friends
  • Profile
  • Memories

Агостино Караччи «Любовные позиции» или «Шестнадцать наслаждений».

Итальянские художники конца XVI- начала XVII веков братья Карраччи, основатели болонской “Академии вступивших на правильный путь” и одни из создателей стиля барокко. Имена Лодовико, Аннибале и Агостино Карраччи прославлены созданием прекрасных произведений, таких как “Обращение Савла” (1587-1588), “Преображение” (1595-1596) и “Мученичество св. Урсулы” (1592) Лодовико Караччи, “Последнее причастие св. Иеронима” (1591-1593) Агостино Караччи, алтарный образ “Вознесение Богоматери” для церкви Санта Мария дель Пополо в Риме (1601) работы Аннибале Каррачи, великолепные фрески палаццо Фарнезе кисти Аннибале и Агостино Карраччи, и многих других замечательных творений.

Большинство из них было создано на различные религиозные сюжеты, однако безусловная набожность отнюдь не помешала одному из братьев, Агостино, стать автором многочисленных эротических гравюр более чем откровенного содержания. Эти рисунки иллюстрировали новое издание знаменитых эротических сонетов Пьетро Аретино » I Modi «(также известные как «Любовные позиции», или «Шестнадцать наслаждений»).

Агостино Караччи (1557–1602) – итальянский художник, гравёр. Агостино Караччи начал обучаться рисованию вместе с Просперо Фонтана после того, как оставил ювелирное ремесло. Гравюрному, художественному мастерству Агостино посвящал большую часть своего времени до тех пор, пока не присоединился к своему кузину и брату. Вместе с ними Караччи основал академию живописи.
В 1597 году Агостино поехал в Рим. Там, работая вместе с Аннибале, он оформлял галерею дворца Фарнезе. В то время Агостино Караччо были созданы поразительные фрески «Triumph of Galatea», «Rape of Cephalus» (эскиз находится в национальной галерее Лондона).
Он умер в Парме, сразу после окончания великой работы «Celestial, Terrestrial, and Venal Love». Среди других знаменитых работ Агостино: «The Last Communion of St. Jerome» (Пинакотека, Болонья), «Adulteress before Christ», гравюра «Crucifixion» с работы Тинторетто.

Ссылка на основную публикацию
Статьи c упоминанием слов:
Adblock
detector